Zvali smo/zovemo je najvišom inteletualnom institucijom Mađara u Vojvodini. Kada želimo da vizualizujemo ovaj pojam, pred sobom vidimo ogromnu zgradu na uglu u mirnoj ulici u glavnom gradu pokrajine, sa brojnim prozorima na fasadi, koji nas gledaju poput radoznalih očiju. Kao neki pokrivač za glavu, na vrhu zgrade je natpis od pet slova (sada već više slova i dve reči) i otvorena usta na dnu, kroz koja se može ući u ovaj lavirint nalik Minotaurovom, u čijim bezbrojnim uglovima nas čekaju uzbudljive tajne, istorija i čudni ljudi.
Kažu i pišu da je u svom zlatnom dobu ovde radilo i muvalo se oko 1700 ljudi. Skoro da nisu svi stali. Kao u užurbanoj i živoj košnici u sezoni cvetanja bagrema.
Kada sam ja počeo da radim tamo (već nažalost), pre mnogo godina, bilo nas je oko 400 koji smo se motali tuda. Uz malo dobre volje i zaokružujući cifru na gore. Već tada su produvali truli prozori. Tepih je bio izlizan i flekav, podne daske su se ljuštile, lift je škripao. Zaostali dim od cigareta, koji je natapao zidove, otežavao je prepoznavanje osobe koja je sedela preko puta. Ali su pisaće mašine i dalje lupkale, nestrpljive daktilografkinje su se svađale sa tromim novinarima, vikale iz svojih kabina, a monotoni zvuk štamparske mašine uveravao je sve da srce zgrade neprestano kuca.
Nedavno sam bio tamo, posle dobrih nekoliko godina odsustva. Prozori i vrata su zamenjeni, više ne produvavaju. Sve je okrečeno, još uvek miriše na farbu. Cigarete su proterane, a nekada prljavo i vlažno dvorište, prekriveno ptičjim izmetom, zamenjeno je preslatkim igralištem. Štamparija je iseljena, nema više pufkanja i bubnjanja misterioznih mašina, nema više transportnih vozila koja ispuštaju gasove od benzina i čekaju da im stigne teret. Tu je sad tišina i mir, sjaj i bljesak.
Po mojoj proceni nas je bilo oko 100 kada sam bio tamo. Ali to je verovatno samo benigno preterivanje sa moje strane. Jedna prazna kutija za nakit. Vigvam u rezervatu. Uredna seoska kuća u muzeju na otvorenom.
Turisti mogu da je pogledaju.
Vigvam (Foto: adobe.stock.com)
