Neki dan pričam sa nekim prijateljima i zaključim da smo svi nešto u autu, pa pripisasmo to zimskoj depresiji.

Onda malo bolje porazmislim i shvatim da to nije samo to.

Mi u ovoj državi smo svi nešto tužni. Naročito oni od 40 pa naviše.

Nekako nam je dosta svega, sve se previše odužilo, a mi nikako da proživimo barem 10 godina u nekoj normalnoj zemlji. Tako da smo mi svi ovde pomalo tužni. Neki i više.

Imam drugaricu koja živi u Francuskoj i povremeno razgovaramo, pa joj ispričah šta se sve ovde dešava, pošto oni slabo dobijaju prave informacije. Kaže ona meni: „ Pa dobro, bar vam nije dosadno.“ Ja se malo zamislih, pa joj odgovorih: „Znaš šta, ja bih malo da mi bude dosadno, da ne moram opet o istim stvarima da razmišljam kao pre dvadeset godina“. Jer, izgleda da mi ništa do sada nismo naučili, pa nam se ciklično ponavljaju iste stvari. Da li je to karma, šta li je, nemam pojma. Ali mi pada na um ona stara poslovica – Ko nas je kleo, nije dangubio.

Na momente mi se čini da živimo u nekoj paralelnoj dimenziji. Možda i živimo, ko će ga znati. Mi ni o ovoj u kojoj živimo ne znamo ništa. Ali da u njoj nešto debelo ne valja, to je sigurno. Kako bi se inače neke stvari drugačije mogle objasniti?

U jednoj toj nekoj dimenziji, koju smo srećom mogli barem na televiziji da gledamo, najveći sportista kog je ova zemlja iznedrila ušao je još jednom u istoriju. Čovek koji je sa skoro 39 godina ušao u finale Australian Open-a, koji je svoju zemlju predstavljao u najboljem svetlu, pronoseći glas kakvi smo mi zaista. Bio je osporavan, ponižavan i svašta nešto, ali je iz svega toga uvek izašao kao pobednik. I da ne pričamo o tome dalje, sve je jasno. I kada se posle meča obratio javnosti, na kraju je rekao sledeće: „ Poruka za naše ljude u Srbiji – Pravda i istina uvek pobede, neka istraju!“

Za to vreme, u nekoj opet paralelnoj dimenziji u kojoj nažalost izgleda svi mi ovde živimo, najviši vrh ove države držao je live na TikToku u koji je uključio i influensera pod imenom Baka Prase. Šta reći?

Naravno, RTS nije prenosio meč našeg najvećeg sportiste ikada, jer i zašto bi.

Naravno, Vučić nije čestitao Đokoviću na takvom uspehu, jer zašto bi.

Pa pitam ja vas: Kakav treba da budeš da i pored svih razlika ne pogneš glavu i ispadneš čovek, čestitajući nekom ko na najlepši i najbolji način predstavlja državu koje si ti predsednik?

Opet ponavljam, isti dan, dve različite dimenzije.

Novak Đoković, Aleksandar Vučić i Baka Prase.

Pa da ne opsuje čovek.

U međuvremenu, u selu Konjuh kod Kruševca, policija je pronašla i zaplenila 5 tona marihuane, što je najveća zaplena te droge u Srbiji, kako je potvrđeno N1 29. januara. TOK je potom saopštio da je osim droge i oružja, zaplenjeno i više od 1 500 000 dinara. Čekajte, 5 tona marihuane? Pa to nije bombonjera da se zaturi baš… Kako je tolika količina mogla da se prošvercuje i odakle?

Lider Demokratske stranke, Srđan Milivojević, izjavio je između ostalog za N1 da sve to ne može da se radi bez blagoslova nekoga iz vrha vlasti i da to u Srbiji niko ne može da radi bez znanja i saglasnosti najmoćnije porodice u Srbiji.

Ono što je takođe prilično promaklo građanima ispod radara, jeste da je novom uredbom od 1. decembra prošle godine moguće prilagođavanje cena i smrznutog voća, meda i čajeva. Kako je Vreme objavilo, takozvane „Vućićeve marže“ populistička mera predsednika Srbije koja je stupila na snagu prošle godine u septembru, sve više gubi smisao, jer se iz Uredbe o ograničenju trgovinskih marži isključuje sve veći broj proizvoda, a sada je došao red i na pomenute gore. Kako dalje Vreme piše (a o čemu su još u oktobru pisali), Uredba je trebalo da traje šest meseci, iz nje su prvo izuzeti sveže meso i riba, voće i povrće, kafa, kakao, jaja, a to sve znači da cene tih namirnica nisu bile ograničene ni 60, a kamoli 180 dana, kako je država obećala.

Ko je rekao poskupljenje?

Zatim, izjava bez presedana predsednika Ustavnog suda Vladana Petrova da „sankcija za one sudije koje su prekršile zabranu političkog delovanja i koje se javno deklarišu kao protivnici aktuelne vlasti, kao da mnogi uz njenu pomoć nisu avanzovali na funkcijama, jeste razrešenje“, ne samo da je sramotna, već veoma rečita. Ili ste uz njih ili niste nigde, tačka. Juče je već apelovao na Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva da u kratkom roku zakažu zajedničku sednicu i da razmatraju njegovu aktivnost javnu i svaku drugu i eventualno podnesu predlog Narodnoj skupštini za njegovo razrešenje. Između ostalog kaže i da su se javili neki natpisi u medijima koji su apsolutno izvrgnuli ruglu njegov intervju u Politici. Hm. Ček, da li je to isti onaj čovek koji se 2017. godine našao na spisku 650 javnih ličnosti koje su potpisale podršku kandidaturi Aleksandra Vučića za predsednika Republike? To je isti onaj koji je za N1 tada izjavio da „političko iskustvo Vučića, poznavanje mehanizama vlasti, lične karakteristike i nesporna harizma, upornost, rad… pružaju garanciju da ćemo dobiti, ako ga narod izabere, predsednika po meri Ustava“? Ček sad, zar nije par meseci ranije isti taj Vučić, čovek od reči, izjavio javno da mu ne pada na pamet da se kandiduje na predsedničkim izborima?

Ko sad tu koga…

I tako. Tužni smo, pretužni. Jer sve ovo što se sada dešava nije samo svakodnevno vređanje inteligencije.

Ovo jeste paralelna dimenzija. Ona, u kojoj smo mi nebitni. U kojoj je sve osim vlasti nebitno. Ona, u kojoj vaše mišljenje nije bitno. U kojoj nisu bitni ni argumenti. U kojoj su svi krivi osim onoga koji jedan dan priča jedno, a drugi dan pedes′levo.

A da li ćemo iz te buđave dimenzije ikada izaći, ostaje da se vidi.

Do tada, pazite šta pričate, pazite kako dišete, pazite kako živite.

Neko možda vreba svaki vaš pokret.

A zver je najopasnija kada je ranjena.

Dokle će još rikati, niko ne zna.

Tuga (Foto: agastyakapoor.in)