Dobro je tako kako je

Arpada Rožu iz Sente poznaju mnogi ljudi u tom kraju, čak i ako ne lično, Nutly koji on pravi sigurno. Kremasti, primamljivi, neodoljivo ukusni slatkiš, napravljen od posebne mešavine meda i lešnika, već je mnoge osvojio. Ovaj proizvod je savršen izbor za one koji žele da uživaju u delikatesu čije sastojke tačno znaju, ali može biti i zaista poseban poklon za daleke rođake, prijatelje ili čak i poslovne partnere.

Sa Arpadom smo razgovarali o tome kako je nastao ovaj proizvod, kao i o samoj ideji za njega i uloženom radu. Iza njegovog iskustva i znanja akumuliranog tokom godina, naslućuje sa i istrajnost koja ga je ohrabrila da nastavi čvrsto svojim putem.

Plantaža lešnika na obodu Tornjoša (Foto: privatna arhiva)

Šta treba znati o uzgoju lešnika? Kako ste počeli i sa kojim ste se poteškoćama suočavali?

-Moji baka i deda su iz Tornjoša, od njih smo nasledili oko tri hektara zemlje na obodu sela. 2007 – 2008. godine smo zasadili plantažu lešnika od 1700 grmova. Naša prvobitna ideja je bila da uzgajamo lešnike i prodajemo ih sirove. Zapravo se nismo baš razumeli ni u voćarstvo ni u poljoprivredu, ali na osnovu onoga što smo pročitali o uzgoju lešnika, činilo se kao dobra ideja i perspektivan poduhvat. Profit kojem smo se nadali nakon dobre berbe je bio primamljiv. U međuvremenu, moj otac je preminuo, ali sam ja nastavio posao. Lešnik je mnogo sporije rađao nego što bi bilo idealno. Na početku sam se suočio sa mnogim preprekama. Godinama sam morao da zamenjujem uvele i ukradene biljke lešnika. Vreme, kao uglavnom u poljoprivredi, u velikoj meri utiče na prinos. Ja ne navodnjavam zasad, i ne planiram da gradim sistem za navodnjavanje, jer bi to bila prevelika investicija. Što se tiče vremena, to i nije moj najveći problem, veći je taj što lešnici rano cvetaju posle blage zime, a onda ako usledi minus sedam ili osam stepeni u tih nekoliko dana kada cvetaju, pupoljci se smrznu i nema oprašivanja. Najbolji način da se zaštitim od toga je da posadim razne vrste lešnika, ima onih koji ranije rađaju, a i onih koji kasnije rađaju, tako da jedna vrsta uvek donese plod, čak i ako ne rode svi dobro. Sada na primer, još uvek koristim one koje sam ubrao 2024. godine, jer je rod 2025. bio veoma loš. Bilo je i takvih godina kada se jednostavno nije isplatilo uopšte ubrati lešnike.

Sada je već značajan deo posla oko uzgoja lešnika mehanizovan. Mogu sve sam da uradim na polju sa opremom koja se može priključiti na traktor. Ne težim tome da imam zvanično organsku plantažu. Nisam prskao svoje lešnike već oko šest do osam godina, pošto imam jake, zrele biljke, ali uprkos tome ne bih rekao da od njih proizvodim bio proizvode. Od kada su grmovi veliki, korov ne može da raste ispod njih, a korov koji izraste između redova koristim kao malč. Iz tog ugla, moja plantaža lešnika je na veoma dobroj lokaciji, jer drugih nema u tom području, tako da tipične bolesti koje napadaju lešnik, poput žiška, nisu česte.

Arpad i Nutly (Foto: privatna arhiva)

Kada i kako ste počeli da se bavite prodajom lešnika?

-O tome sam počeo da razmišljam kada sam konačno dobio značajan rod, otprilike osam ili devet godina posle sadnje, dakle negde oko 2015. godine. U početku sam se trudio da očišćene lešnike prodam u Mađarskoj, jer sam dobio mnogo bolju cenu. Međutim, prevoz preko granice je zahtevao dodatnu logistiku, jer tada još nisam imao firmu. Video sam da to dugoročno može biti samo dodatak plati, ali sam ja želeo da postane moj sopstveni, samostalan posao. Pokušao sam da prodam očišćene lešnike u Senti. Oglasio sam, podelio flajere po gradu, ali se pojavio samo jedan kupac. Shvatio sam da moram da napravim neku vrstu gotovog proizvoda koji bih mogao sam da prodajem. Počeo sam da razmišljam o pečenom lešniku, a zatim i o prerađenom proizvodu. Čuo sam za jedan proizvod iz Grčke koji je sadržao lešnike, med i začine. To je nešto pokrenulo u meni i počeo sam da razmišljam, eksperimentišući sa jednostavnim kuhinjskim blenderom, u malim količinama. Kada sam video da se proizvod dopao mojim prijateljima i da se čak može i prodavati, počeo sam da razmišljam o tome kako bi se mogao efikasno proizvoditi. Ne moram da sušim odvojeno lešnike, jer je to deo procesa skladištenja. Sve sam sâm shvatio, potražio i kupio alat. Danas sortiram lešnike po veličini, jer je lomljenje dobro samo onda ako je plod iste veličine. Većinu ljusaka izduvam vazduhom, a onda ostane manja količina koju sortiram ručno. Gnječenje lešnika je nekada bio jedan od najvećih izazova, ali danas, uz odgovarajući alat, to je najjednostavniji radni proces.

Koje proizvode nudite kupcima i gde se mogu nabaviti?

-Pastu od lešnika pomešam sa garantovano visokokvalitetnim, prirodnim suncokretovim medom u pravoj proporciji i na pravoj temperaturi i Nutly je spreman. Konzistencija dobijenog proizvoda zavisi od temperiranja. Od toga veoma čvrstog, gustog krema pravim praline, ali retko, jer je to veoma dugotrajan proces. Zapravo je to pravi zanat, jer morate oblikovati kuglice, staviti pečene lešnike, a zatim ih umočiti u čokoladu.

U početku smo svoj proizvod jednostavno nazvali „medeni lešnici“, a onda se rodilo ime Nutly. U početku sam stidljivo počeo da ga prodajem na pijaci u Senti, ali su mi moji kupci polako ulili hrabrost. U početku su uglavnom samo meštani tražili proizvod, ali sada mnogi ljudi znaju za njega. Imam manju, veoma stabilnu grupu redovnih kupaca. Posebno ga vole oni koji jedu svesnije i važno im je da tačno znaju šta se nalazi u njihovoj hrani, s obzirom da je potpuno vidljivo šta sadrži, tj. koja su to dva sastojka. Trenutno kod mene mogu da se kupe dva proizvoda: tradicionalni medeni lešnici i Nutly sa čokoladnim mrvicama, kao i praline, ali one nisu uvek dostupne.

Kako vidite budućnost svog poslovanja?

-Država nije blagonaklona prema proizvođačima lešnika poput mene. Uprkos podsticajima u Srbiji, oni drže cenu lešnika niskom, tako da subvencija nije prava pomoć, a istovremeno, ni mala preduzeća poput mog, nisu u dobroj poziciji. Ako prodajem Nutly u prodavnici, trgovački profit i porez toliko podižu cenu, da malo ljudi može sebi da ga priušti. Pokušao sam na ovaj način da ga prodajem u Novom Sadu, ali ni tamo ga nisu kupovali. Poreske olakšice bi mogle da reše ovaj problem. Sada osećam da treba da iskoristim mogućnosti koje pruža onlajn prostor, pa radim na veb prodavnici. Dizajn je spreman, a i polako „punimo“ prodavnicu. Svesno ne planiram da proširim posao, ali ako se razvije, tu sam! Ako se kasnije pojavi još proizvoda, stvari, i to je u redu, ali ja ne sanjarim o tome da će to postati ogroman biznis. Dakle, dok je u ovom obliku, moguće je prijatno živeti i obezbeđuje egzistenciju.