Jedna stara šala (a možda i anegdota), kaže da je na kongresu sovjetskih komunista, dok je Staljin čitao svoj izveštaj, jedan od više stotina delegata kinuo, nakon čega je Gazda prestao da čita i glasno upitao: Ko je to bio? Tišina je već bila opipljiva, ali se niko nije javio. Zatim je Josif Visarionovič Džugašvili, zvani Staljin, ponovio svoje pitanje, ali se ni tog puta niko nije usudio da istupi. „U redu, onda izvedite delegate koji sede u zadnjem redu i pogubite ih.“ Naoružani ljudi su se pojavili u sali, a jedan mali čovek, verovatno seljak-kolhoz, ustao je drhteći. „Ja sam kinuo, druže Staljin!“ „Nazdravlje, druže!“ rekao je Staljin i nastavio da čita.
„Tišina tamo!“
Ova stara priča mi je pala na pamet oko podne u nedelju, 25. januara 2026. godine, kada sam gledao direktan prenos vanredne sednice vlade na jednoj od državnih televizijskih stanica kod nas. Činio sam to kao neka vrsta mazohiste, u vidu jednog oblika samomučenja. Štampa je naime najavila da će se sastanak održati na dan odmora, navodeći da će prisustvovati i šef države, koji se tek vratio iz Davosa u Švajcarskoj, gde je prisustvovao Svetskom ekonomskom forumu. Sasvim nezapaženo, ali je, kako je sam rekao, ovo već 12. takav sastanak kojem je prisustvovao. Ne znam kako to tumače istoričari širom sveta, ali po mom skromnom mišljenju, to nije izgledalo kao da su postupci svemoćnog vođe Srbije ostavili neke dublje tragove tamo ili možda uticali na razvoj svetskih ekonomskih procesa. Naravno, znamo kakvu težinu ima jedna mala balkanska zemlja na globalnom nivou, čak i ako nas on naziva ekonomskim tigrom, a verovatno tako sebe i zamišlja.
Na ovoj vanrednoj sednici vlade, na dnevnom redu su (navodno) bile teme slične onima u Davosu, ali je sastanak degradirao u monolog i tužbalicu šefa države. Isto je rekao više od 400 puta u 365 dana prošle godine, jednako strastveno kao i u nedelju, nameštajući naočare, dok je – kao da je premijer – kritikovao šefove pojedinih ministarstava i grdio generalnog direktora državne gasne kompanije. Ispostavilo se da se razume i u vrste i kapacitete transformatora koji će se instalirati, kao i u ekonomiju, spoljnu politiku, izgradnju puteva i železnica, kao i u sve ostalo. Njegov monolog niko nije komentarisao, osim ako za to ne smatramo pravdanje ponekih članova vlade. „Imaju sekretaricu i vozača, ali ništa ne rade. Moraju da podnesu ostavku“, naredio je šef države, umesto da premijer, ako je potrebno ovako, radi svoj posao. Da, ali imenovani premijer, koji je u politiku ušao kao priznati endokrinolog i univerzitetski profesor, nije reagovao niti je branio kritikovane članove svoje vlade, koje je – inače, a to i nije tajna – odabrao lično sam šef države. Baš tako, kao što je i ovim sastankom kabineta on predsedavao. Kada je s pravom predsedavao kao premijer – takođe dok je bio televizijski prenos – nezaboravno je započeo radni sastanak: „Tišina tamo!“ upozorio je ministre koji su među sobom šaputali. I bi tišina.
Srodne reči
Nisam oklevao da skinem sa svoje police važeći Ustav Srbije. Pa, proverio sam: ustav zemlje ne predviđa nikakve ovakve (radne) obaveze za šefa države. Ustav lepo definiše dužnosti Predsednika Republike, ali od aprila 2016. godine, srpski političar, koji zauzima poziciju javne ličnosti broj jedan, bezbroj puta je ovo ignorisao. Ponaša se kao gazda, poglavar, kao da vodi zemlju koju je nasledio od svojih predaka ili da je dobio potpunu moć time što je izabran. Oni koji se bave sinonimima, mogu naići i na neke druge termine kada pretražuju odgovarajuće rečnike, kao što su svemogući diktator, autokrata itd.
I ja sam rođen u nekoj drugoj zemlji, ali je moj rodni grad već bio deo Srbije. Proživeo sam decenije socijalizma, ali ovakvog vođu nikada nisam sreo. Iako je Tito bio doživotni predsednik Jugoslavije, on je barem formalno poštovao zakone. Najviše je postavljao smernice (što se može na primer videti iz Titovog pisma iz 1970-ih), ali ne možemo govoriti o ovakvom manuelnom upravljanju zemljom.
Dok još uvek nema odgovornih za nesreću ispred železničke stanice u Novom Sadu u kojoj je poginulo 16 ljudi, nema odgovora na zahteve iznete na protestima, na zahtev za prevremenim izborima, pa do brutalnih policijskih akcija i žalbe ljudi da su privođeni bez valjanog razloga. Degradiraju se institucije, nameće im se partijska vlast… Čak su se i advokati pridružili, jer ih je šef države optužio za gramzivost. U južnom delu zemlje, snežne padavine su odsekle sela i gradske četvrti od spoljnog sveta, ostavljajući stanovnike bez struje nekoliko dana. Međutim, sledeće godine stižu leteći taksiji kineske proizvodnje, koji koštaju po pet miliona evra i koje je predsednik takođe obećao građanima Srbije. Navodno se već pripremaju neophodne zakonske izmene zbog promene o letenju, u nadležnim ministarstvima. Uprkos ledenom vremenu, novi nacionalni stadion se gradi u blizini Beograda, a ostale investicije biće dostupne sledeće godine kada se otvori svetska izložba.
Ko doživi, pričaće o tome svojim unucima, jer će putovanje letećim taksijem na ovaj izuzetno skup događaj biti vrhunac zlatnog doba.
Aleksandar Vučić i Đuro Macut (Foto: tanjug.rs)
