„Zovem se Ana.
Ja sam devojčica, imam 10 godina i živim sa tatom i mamom u jednoj kolibi u šumi. Tata kaže da mi živimo u šumi zato da bi živeli normalno, ne znam šta to znači. Meni je ovo normalno.
Gajimo kokoške, imamo malu baštu i gajimo povrće. Tata i mama su me naučili da čitam i pišem, a imamo puno knjiga i volimo uveče da se družimo. Struju nažalost nemamo, a znam iz knjiga šta je struja, ali tata kaže da su tako živeli i naši preci, pre nego što su roboti osvojili svet. Ali ja volim da se šetam po šumi i da berem plodove i cvetove i znam koji su otrovni i koji nisu… Tata i mama su me naučili. I uvek kažu da smo srećni što ne živimo u gradu, da smo srećni što smo imali ovu kolibu u gustoj šumi, a koju su oni nasledili od tatinog dede i tatine babe. Ovde ne može ništa još da se gradi, jer je strmo, pa se ne isplati, kaže tata.“
Kako se stvari kreću, meni se čini da je ovo jedan od mogućih scenarija, ne za 30, već za samo par godina.
Razgovarajući sa nekim prijateljima, shvatila sam da se većina njih odselila iz gradova i da žive ili na debelim periferijama, na selima ili u podnožju planina. Ljudi se sve više okreću prirodi, što nije ni čudo.
Šta god i kako god mi mislili, tehnologija zapravo narušava kvalitet života i to veoma rapidno. Prvo i pre svega, podstiče tešku zavisnost, smanjujući raspon pažnje na oko pet minuta i izazivajući tzv. „popcorn“ mozak, kroz stalnu stimulaciju. To nisam ja izmislila, to kažu sva istraživanja. Zatim, može doći i do fizičkih problema (naprezanje očiju, bol usled stalnog sedentarnog položaja, loš san) i krize mentalnog zdravlja (anksioznost, depresija, socijalna izolacija). Da ne govorimo o algoritmima…. Iako mislimo da sve znamo, oni manipulišu, ograničavaju i iskrljivljuju percepciju korisnika. Algoritmi su dizajnirani da održe korisnike angažovanim, često iskorišćavajući psihološku ranjivost i stvarajući eho komore (situacije u kojima su informacije, ideje ili verovanja pojačani ili potkrepljeni prenosom i ponavljanjem u okviru zatvorenog sistema). Dakle, u eho komorama su korisnici izloženi samo informacijama koje potvrđuju njihova postojeća uverenja, dok se drugačija mišljenja ignorišu ili cenzurišu.
Zatim, stalna obaveštenja i iskušenja društvenih medija otežavaju održavanje fokusa na složenim, značajnim zadacima.
Dakle, sve više i više nam je potrebna digitalna detoksikacija, jer smo manje-više zavisni od tehnologije. Ko god kaže da nije – definitivno laže.
Šta je zapravo digitalna detoksikacija?
To je određeni vremenski period kada pojedinac dobrovoljno smanjuje ili eliminiše upotrebu tehnologije, kao što su pametni telefoni, društvene mreže i računari, kako bi smanjio stres, poboljšao mentalno zdravlje i negovao veze sa stvarnim svetom. Cilj je prekinuti zavisnost od stalne povezanosti, poboljšati fokus, kvalitet sna i produktivnost.
Ako mislite da je ovo danas lako izvesti, grdno se varate. Probajte, barem jedan ceo dan. I nemojte tražiti izgovore zašto to ne možete da uradite.
Sve više i više naučnika se bavi ovim pojmom, a postoji i mnogo istraživanja na ovu temu. Na sajtu national addictions dosta se piše o tome.
Dakle, ako niste sigurni da li ste digitalni zavisnik, evo koji su simptomi.
- imate problema da smanjite korišćenje interneta
- žudite da provodite više vremena na svom digitalnom uređaju
- postajete agresivni, depresivni ili razdražljivi bez svog digitalnog uređaja
- provodite manje vremena sa porodicom
- lažete porodicu o tome koliko vremena provodite na internetu
- loše spavate, ne jedete redovno i ne tuširate se baš toliko često kao ranije
- umorni ste i ne možete da se koncentrišete u školi/na poslu
- ne obavljate poslove/ne radite zadatke
- izostajete iz škole/sa posla
Fizički simptomi uključuju migrene, poremećaje u spavanju, bolove u leđima, nepravilnosti u ishrani, pa čak i lošu ličnu higijenu.
Psihološki i socijalni simptomi:
- nemogućnost fokusiranja pažnje
- agresivnost
- nemir
- preokupacija igricama čak i kada ne igrate
- gubitak interesovanja za druge aktivnosti
- zanemarivanje ličnih odnosa
- izolacija od prijatelja i porodice
- teškoće u komuniciranju i održavanju odnosa u „stvarnom svetu“
- socijalna „čudnost“
- pad rezultata u školi/na poslu
Dakle, ova vrsta zavisnosti postoji. Itekako. Sada već postoje i ITAA, dakle Anonimni zavisnici od interneta i tehnologije. U većim gradovima u inostranstvu sastanci su na dnevnom nivou, uživo, a inače postoje i online sastanci svakodnevno. Da, online. Ako se kontroliše, tehnologija naravno može biti korisna, ali morate vi nju da kontrolišete, a ne obrnuto i da živite u stvarnom, a ne virtuelnom svetu.
Naravno, postoje i klinike za odvikavanje.
Stručnjaci u jednoj takvoj klinici u Arizoni kažu da je pristup elektronskoj komunikaciji potreban da bi čovek danas bio funkcionalno ljudsko biće. Ali, bolji pristup svemu bi mogao biti postepeno odvikavanje osobe i uvođenje novih načina druženja i zabave.
Klinika ima more, a zajedničko im je da se sve nalaze u nekom predivnom prirodnom okruženju. Ima tu svakakvih terapija, od bihevijoralne preko vežbi, meditacije itd.
Intenzivni programi od 28 do 45 dana mogu da koštaju od 10 do 25 000 dolara mesečno. Da, dobro ste pročitali.
Tako da, na nama je da li ćemo da izađemo u prirodu, u dvorište, u šetnju i da ostavimo telefon kod kuće. I ako njime zarađujemo, možemo da izdvojimo vreme kada ćemo biti bez svog omiljenog digitalnog uređaja i posvetiti ga porodici, prijateljima, šetnji u prirodi sa istima ili bilo šta što ne podrazumeva konstantno buljenje u telefon. Ne moramo čak ni da se fotkamo konstantno, možemo te uspomene sačuvati i u glavi.
I tako, o tome bi se moglo da preksutra pisati…
Mislite o napisanom. Budite barem prema sebi iskreni.
Učinite nešto dobro za sebe, a i za nekog drugog.
Možda vam se duša preporodi. A to nam je svima preko potrebno.
Duševni preporod.
Koliba u šumi (Foto: blueridgecountry.com)
