Teško pitanje.
Pre svega, tu je – u osnovi moralna – dilema: glasati ili ne glasati?
Prema jednom argumentu, svako ko zapravo ne živi u datoj zemlji i ne plaća porez u njoj nema pravo da odlučuje o njenoj sudbini. Prema drugom, svako ko se identifikuje kao Mađar jeste deo mađarske nacije, bez obzira gde živi, i stoga ima pravo da učestvuje u stvaranju njene budućnosti.
Oba argumenta imaju svoju osnovu i legitimitet. Zato je teško zauzeti jasan stav po ovom pitanju. Naravno da imam svoj stav o ovome, ali ga sada neću iznositi, jer bih onda mogao biti optužen da pokušavam da utičem na drage građane sa pravom glasa u ovom ili onom pravcu. A to ne želim. Poenta je u tome da prihvatam i poštujem oba mišljenja i odluke, i ne osuđujem nikoga ko se ponaša na način koji je u suprotnosti sa mojim stavom. Mislim da je mađarska država pružila priliku, da svako ko ima mađarsko državljanstvo može glasati 12. aprila, i svačije je pravo (zapravo privatna stvar) da odluči da li će iskoristiti ovu mogućnost ili ne.
Ali postoji još jedno pitanje o kome mogu i želim da zauzmem jasan stav. I da, želim da utičem na drage birače.
Ako odlučimo da glasamo poštom, u koverti – i da ne putujemo u neku ambasadu ili u Mađarsku – onda bi trebalo sami da popunimo glasački listić. Taj glasački listić nije baš doktorska disertacija; posle minut ili dva proučavanja, lako možemo shvatiti šta treba da se uradi, a mađarska nacionalna svest je zaista vredna tog truda. Ne treba prihvatati spoljnu pomoć od bilo koga ko će nam „pomoći“ da „tačno“ popunimo glasački listić, jer verujte mi na reč, dovoljno smo pametni da to umemo i sami da rešimo.
Štaviše, nije nam žao ni ono malo vlage potrebne da bi zalepili kovertu.
Ovako i naša (nacionalna) savest može biti čista, a na ovaj način i izbori mogu biti čistiji.
Glasanje preko pošte (Foto : radioslobodnaevropa.org)
