“Tad još ništa nije nagoveštavalo proglašenje vanrednog stanja. Da smo znali da će se sve tako zakomplikovati, ne bismo se odlučili na ovaj korak”, počinje svoju priču Uroš Drapšin.

Deset godina se profesionalno bavio odbojkom. Počeo je u mlađim selekcijama Vojvodine sa svojih 15 godina, a kao sportista je bio i u Jerusalimu. Trebalo je da potpiše nov ugovor, ali za manje novca. Nije prihvatio.

“Tu sam se malo udaljio, odzumirao sam svoj život da vidim šta bi tu moglo biti kasnije, i shvatio da ću napuniti nekih 35 godina, završiću svoju sportsku karijeru i ono što preostaje jeste da treniram klince. I meni to nije bilo interesantno”, objašnjava Uroš i dodaje da “se fizički istrošiš nakon nekog vremena. U sportu ti si jedan šraf u celoj toj mašineriji, vrlo lako zamenjiv. Čim ti nešto malo ne valja – doviđenja si”.

Odlučio je da se vrati na fakultet, upisao je Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu i završio inženjerski menadžment. Nov fakultet je upisao tek sa 25 godina i to je za njega bilo potpuno drugačije iskustvo.

“Jer kako ti sazriš, drugačije gledaš na stvari. I taj fakultet čovek drugačije doživljava, nego kao kad krene odmah posle srednje škole. Nije mi bilo u interesu da propuštam predavanja, već da stvarno odem tamo kako bih nešto naučio i zapamtio. Moja filozofija je bila – idi tamo makar jednu rečenicu da zapamtiš sa predavanja, gradićeš sebe kao ličnost”, objašnjava Uroš.

Odlazak u Kinu

Pred poslednji semestar dobija priliku da učestvuje na case study akademiji koju su vodili srpski profesori koji predaju na kineskom univerzitetu. Otišao je iz znatiželje i zajedno sa jednim kolegom osvojio prvo mesto. Tad mu je ponuđeno da poslednji semestar studija završi na univerzitetu u Šangaju.

Igrom slučaja, a u toku posete sajmu zapošljavanja u Kini, dobija ponudu za posao u jednoj avio-kompaniji i nakon tri kruga selekcije biva izabran.

“Nisam ni očekivao. Za prvi intervju se nisam pripremao. On je bio situacioni, sa mnogo ljudi, gde je svako delio sa drugima svoja razmatranja na temu. Ovde sam dobio dobar feedback, a za drugi intervju sam se već bio pripremio”, kaže Uroš.

Javlja roditeljima da je dobio posao u Kini i da ostaje. Kako to biva kad deca odu u inostranstvo i tamo neočekivano pronađu svoj put, roditelji su se našli pomalo zatečeni, a Uroš je ostao u Kini naredne tri godine.

“Pošto su ugovori u Kini na svakih godinu dana, ja sam došao kod mog nadređenog i izrazio želju da napredujem što se tiče pozicije i plate. On je meni rekao – slušaj, ti nisi Kinez, nisi član Kineske komunističke partije, da ne pravim sad paralelu sa Srbijom, ali… i ne pričaš tečno kineski. Ti si došao do staklenog plafona, odakle vidiš gore, ali ne možeš se pomeriti odakle jesi, ti tvoj posao sasvim korektno radiš, ali nemoj očekivati da te promovišem”, priča dalje.

Tad počinje da traži nov posao uz dogovor sa starim poslodavcem da će raditi dok ne nađe drugi posao. Nakon mesec dana traganja našao je nov posao u start up firmi za onlajn iznajmljivanje skutera, ali se ipak odvažio za rizik i prihvata ga.

Što se tiče radne dozvole, uvek je radio regularno. Prelazak iz firme A u firmu B prilično je jednostavan, jer se osnovna papirologija prenosi iz prvog posla. Radna viza je vezana za poslodavca. Kad prestane radni odnos, poslodavac odjavljuje zaposlenog i time se radna viza prekida. Nov poslodavac dužan je da obezbedi novu radnu vizu. Ukoliko strani državljanin ne nađe posao u roku od mesec dana, dužan je da napusti zemlju. Od papirologije se traži dokaz da tražilac posla nije osuđivan, zatim ratifikovani prevod diplome na kineski jezik i drugo.

“Kad sam dobio taj prvi posao, morao sam da se vratim u Srbiju da sredim papire. Od kineske ambasade sam dobio privremenu vizu sa kojom sam išao tamo u biro da mi se izradi redovna boravišna viza”, pojasnio je Uroš.

Kući je dolazio jednom godišnje na desetak dana. Kako objašnjava, u Kini radnici imaju prava na pet dana godišnjeg odmora, a stranci dobijaju malo više. Za vreme kineske Nove godine ili Dana državnosti svi dobijaju po nedelju dana odmora i upravo te praznične dane koriste kako bi, spojivši ih sa svojim godišnjim odmorom, imali više vremena da putuju. Početkom ove godine, a upravo za kinesku Novu godinu, 25. januara, kineska nacija je spojila sve svoje raspoložive dane za odmor i proputovala svet.

“Ja uvek gledam da se vratim nazad nekoliko dana pre kraja njihovog odmora, jer to je uvek takav infrastrukturni kolaps. To su avioni prepuni, preskupe su cene letova i svašta nešto. I tad se desila ta korona…”, priseća se.

Cenzura i korona

“O virusu je počelo da se govori u Kini još u novembru, decembru, ali sve kao false news, gde je neki doktor objavio neke informacije, te ga je vlast poslala u zatvor. Kasnije je i umro od tog virusa”, kaže Uroš.

On objašnjava koliko je Kina zapravo cenzurisana i koliko mnogo informacija iz nje ne izlazi, sve je pod budnim okom “kineskog velikog brata”. U Kini ne postoji Google, ne postoje Facebook, Instagram, Viber, Whatsapp, Youtube. Postoje domaće verzije ovih društvenih mreža i aplikacija. Mnogim ljudima je teško da se adaptiraju na takvo okruženje, ali se snalaze. Često se koristi VPN tehnologija koja izmesti IP adresu korisnika i time stvara iluziju da se on nalazi u nekoj drugoj zemlji van Kine, čime se omogućava korišćenje cenzurisanih aplikacija i sajtova. Ali to sve i dalje vrlo ograničeno funkcioniše i otežava protok informacija.

“To je s jedne strane loše, ali s druge strane, ja sam potpuno izgubio kontakt i pojam šta se dešava ovde u Srbiji i to mi je mnogo prijalo”, priznaje Uroš i dodaje da nije bio izložen srpskoj medijskoj propagandi, a ono tamo na kineskom niti je razumeo, niti ga je zanimalo.

“Ovde me mnogo bombarduju na televiziji sa svim što se dešava i mnogo me to umara”, kaže on.

U januaru se obustavlja kompletan život u Šangaju, ukida se javni gradski prevoz, svi ostaju kod kuće i rade iz svojih domova, radnje i restorani zatvoreni. U Šangaju su stambene zgrade podeljene u ograđene blokove. Svaki blok ima svog portira koji na ulasku i izlasku iz bloka svaki put meri temperaturu stanarima tog bloka. Ukoliko neko ima malo povišenu temperaturu, lako može da se prati putem aplikacije WeChat (kineska verzija WhatsApp-a), zatim, svi ljudi koji su sa njima u kontaktu, jer svi koriste tu aplikaciju. Na taj način se kontrolišu oni koji su “sumnjivi” i njihovo kretanje je poznato u svakom trenutku. Možda nam je neshvatljivo da cela nacija koristi istu aplikaciju, ali WeChat funkcioniše ne samo kao sredstvo za komuniciranje, već i za plaćanje voznih i avio-karata, itd. Na primer, neko kupi kartu za avion i na tom letu bude još 200 ljudi. Ukoliko se za tu jednu osobu ispostavi da je zaražena, svi putnici tog leta mogu biti lako identifikovani i postati predmet testiranja/ karantina.

Kako je krenula kriza sa koronavirusom, njegov radni odnos je prestao i bio je prinuđen da se vrati u Srbiju, upravo neposredno pred proglašenje vanrednog stanja.

Kroz Evropu u poslednji čas

Na povratku kući putovao je preko Rusije. Na aerodromu u Moskvi su im svima izmerili temperaturu pre nego što su izašli iz aviona. Na aerodromu u Beogradu toga nije bilo, ali su dobili pisano obaveštenje za mere predostrožnosti sa spiskom bolnica kojima treba da se jave ukoliko osete neke simptome.

“To je bio 9. mart kad sam se vratio. Moja devojka iz Ženeve trebalo je da mi dođe u posetu 10. marta. I baš tad je izašla vest da je naša sugrađanka vrativši se iz Švajcarske došla zaražena na aerodrom u Niš, te je Švajcarcima zabranjen ulazak u Srbiju”, nastavlja svoju priču.

Devojci je rečeno da može da uzme drugi let na relaciji Ženeva – Poljska – Beograd, da taj još saobraća. Kako je stigla u Poljsku, javljeno je da ne može za Srbiju. U Poljskoj je silom prilika trebalo da ostane narednih pet dana. Uroš tu odlučuje da ne ostavi devojku “na cedilu”, hvata let za Varšavu i tamo se sastaju. Nakon tri dana provedena zajedno, Poljska ukida avio-saobraćaj i oni ostaju zarobljeni. I šta sad? Kreće potraga za opcijama, uspostavljanje kontakta sa ambasadama. U Švajcarskoj ambasadi su ih uputili na autobus koji iz Poljske ide za Berlin, a iz Berlina letovi i dalje idu za Švajcarsku. U srpskoj ambasadi dobijaju informaciju da iz Berlina i dalje idu letovi za Beograd i da što pre treba da uzmu autobus ili voz do tamo, jer je let već sutradan u tri ujutru. U međuvremenu počinju da se otkazuju autobusi, ali nekako uspevaju da se popnu na jedan. Nakon 12 sati puta stižu u Berlin i odmah na aerodrom. Na aerodromu sve zatvoreno i tu saznaju da su otkazani svi letovi. Rezervisali su noćenje i nova borba počinje. Uroš je pozvao Jat da vidi kad će sledeći let. Kažu u sredu, uzima kartu za sredu. Taj let otkazuju, uzima nov za petak. I taj su otkazali. Devojka uspeva da se vrati za Švajcarsku u četvrtak.

“Kad sam je ispratio, ja ostajem na aerodromu. I iz nekog revolta prema tim neverovatnim odlukama naše države da se zatvori aerodrom i otkažu svi letovi, i to bez ikakve prethodne najave gde bi se ljudima dalo vreme da se vrate kući, ja napišem status na Fejsbuku. Igrom slučaja, bio sam sportista, imam među kontaktima sportske novinare i preko njih je o ovom mom slučaju izašla vest na Nova.rs”, objašnjava Uroš.

Od jednog statusa na društvenoj mreži, preko vesti u mediju i zalaganja njegovih trenera, pa sve do poziva iz Ministarstva spoljnih poslova gde mu je obećano mesto na letu kad se pojavi konkretan evakuacioni plan. To je sve ipak potrajalo skoro nedelju dana, te je do momenta evakuacije Uroš spavao prvo u hostelu odakle je morao da ode zbog situacije sa virusom, a kasnije na kauču u stanu kod nekih ljudi srpske nacionalnosti, koji su u Nemačkoj radili na građevini.

Konačno kod kuće

Na aerodromu Nikola Tesla uzeli su im briseve i prebacili ih u Vojnu gimnaziju, gde su čekali rezultate testa.

“Mi smo tamo proveli još pet dana, u jednoj sobi, tri momka i ja. I čekali, čekali i čekali. Vojska nam je donosila hranu, kuc-kuc, otvore se vrata, uzmemo hranu, zatvore se vrata, k’o u zatvoru, sedneš, jedeš, posle ležiš, nema interneta ni ničega, i čekaš”, priseća se Uroš.

Rezultati testa su svima bili negativni i oni su pušteni svojim kućama, ali su ipak morali da odrade 28 dana karantina, uz svakodnevne pozive policije koja je proveravala da li su kod kuće.

“Ova Odiseja, koja je trebalo da traje tri dana, trajala je 40 dana”, dodaje on uz smeh.

Uroš je vreme provedeno u karantinu iskoristio za dalje usavršavanje, pohađao je onlajn kurseve.

“Danas-sutra kad se budem prijavio za neki posao da HR vidi da nisam baš sedeo skrštenih ruku i da nisam ništa radio, nego sam radio na sebi”, istakao je.

Kad se situacija smiri, voleo bi da se vrati ili u Kinu ili negde u jugoistočnu Aziju. Ne oseća da je Srbija zemlja u kojoj bi mogao da ostane. Matematika kojom se vodi jeste: “Ovde npr. zaradiš 500 evra, potrošiš 400, uštediš 100. Tamo zaradiš 3.000 evra, čak i da potrošiš 2.000, ostaje ti 1.000… Ovde moram pola godine da skupljam novac za jednu avionsku kartu, a tamo samo jedan mesec”, kaže Uroš.

 

Mina Delić (Slobodna reč)

Uroš Drapšin, naslovna fotografija: Mina Delić

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo