Međutim, sada sam u jedno sasvim siguran: samo forma uređivačkog vlasništva i finansiranje od strane čitalaca može garantovati potpunu nezavisnost u uređivačkoj politici.
Zašto ne posegnete za novinama? – postavio je udarno pitanje pre više od deset godina šef jednog budimpeštanskog medija, kada sam, kao sveže imenovani glavni urednik Mađar So-a, posetio nacionalnu štampu, da bih se upoznao i izgradio odnose.
Izvor: Index.hu
Iskustvo mog izbora je u meni još uvek bilo sveže: kako su dve trećine redakcije glasale za moj program, kako je u Upravnom odboru od devet članova bila samo jedna osoba koja se protivila mom imenovanju, i kako sam jednoglasno izabran na završnom forumu, sastanku Mađarskog nacionalnog saveta. Iskreno – i naivno – mislio sam da sam zaista stavio jedan upečatljiv program na sto, koji su donosioci odluka pažljivo proučili, pre nego što su očarano uputili reči hvale, a sam četvorogodišnji mandat sam tako protumačio, da sam dobio odrešene ruke, te ću moći da ostvarim sve ono što sam najavio u svom programu i više puta i uživo o njemu govorio, to jest da će me najpre zbog toga sankcionisati ako ne izvršim ono što sam obećao. Pa mi ni na pamet nije palo da bi Mađar So trebalo izvući iz one strukture u kojoj je postojao – i postoji sve do današnjeg dana, to jest, da bi trebalo reći ne statusu novina koje je osnovala manjinska samouprava i sa garantovanom državnom subvencijom, i celu stvar prebaciti u vlasništvo redakcije. Na kraju krajeva, ovde sam kao glavni urednik, sa snažnim mandatom, koji je garancija nezavisnosti i uređivačke politike bez spoljnih uticaja! – mislio sam. Tako da, nakon što sam došao sebi, ljubazno sam razrešio brigu skrivenu u pitanju mog kolege iz Budimpešte, koje je formulisao nakon što sam mu izložio pravne i ekonomske okolnosti našeg lista.
Kasnije mi je ovaj razgovor u Budimpešti puno puta pao na pamet: čak i kada je isti taj Upravni odbor i MNS-a u vrlo sličnom sastavu – između ostalog baš otežavajući ostvarenje mojih programskih ciljeva – inicirao moju smenu, a zatim me udario i posred čela, a i u poslednje dve godine, od kada je počelo komešanje u vezi Index.hu. I naravno, u meni su se pojavila brojna pitanja na koja nemam odgovor: koliko članova tadašnje redakcije bi stalo uz mene, da sam smislio tako „ludu ideju“ da „posegnem“ za novinama; da li bi mogli da se izdržavamo od prodaje lista; šta bi bilo sa Mađar So-om, da ga je napustila redakcija i osnovala novi list?
Međutim, sada sam u jedno sasvim siguran: samo forma uređivačkog vlasništva i finansiranje od strane čitalaca može garantovati potpunu nezavisnost u uređivačkoj politici.
Izvor: mnt.org.rs
Ne tvrdim, da uz pravilnu regulaciju, doslednu primenu sistema kočenja i protivteže, opštim društvenim prihvatanjem svetinje slobode štampe, ne bi mogao da se izgradi takav medijski prostor, u kom bi i javni servisi i mediji sa kapitalističkom pozadinom mogli da rade potpuno slobodno, bez cenzure. Naravno da bi, i u to se moraju uložiti sva sredstva, da se stvori ovakav političko – društveni kontekst – ne treba ni da kažem, da su Srbija ili Mađarska itekako daleko (još uvek i već) od ovog – pošto je irealno verovati u to da će svi mediji, zajednički – civilni, u obliku neprofitne organizacije da funkcionišu u smislu samoregulacije, a i ludost bi bila odustati od javne službe. Jer bez obzira koliko je dobra regulativa i koliko god da je snažan društveni konsenzus o slobodi medija, neizvesnosti ostaju, zbog kojih i u najboljem slučaju samo skoro da može da se postigne potpuna urednička sloboda i izuzeće od cenzure, jer stvari stoje ili padaju zbog takvih faktora, kao što je „dobar“ vlasnik ili stabilan politički kurs.
Da sam pre deset godina znao da će se Mađar So degenerisati u politički propagandni list, ako ne „posegnemo“ za njim, sigurno bi me zanimalo, kakav „know how“ ima budimpeštanski kolega u vezi posezanja. Ali mogli smo to i sami da uradimo kada je došlo do moje smene, ali nismo bili dovoljno hrabri – sa mnom na čelu, koji sam posle ovih događaja još godinu i po dana odgudio u firmi kao novinar.
Indexovci su pak bili hrabri, i skoro svi su ustali i otišli. Naravno, možemo odmeravati ko je imao/ima više da izgubi, kome se nudilo/nudi više mogućnosti na medijskom tržištu, onda Mađar Soovcima ili sada Indexovcima, ali je poenta i dalje ta, da su oni tako odlučili: nijednog trenutka neće ostati, neće da se pomire sa novonastalom situacijom, neće da gledaju sopstvenu sporu smrt. Odnosno, oni biraju nesigurno postojanje u paru sa sigurnom nezavisnošću umesto sigurnog postojanja u kombinaciji sa neizvesnom nezavisnošću.
Za ovakvu hrabrost im sleduje svako poštovanje – ali to nije dosta! Treba da otvorimo i naše novčanike. Jer ako bude drugog Indexa – a jako se nadam da hoće – samo čitaoci, to jest, naš novac je garancija za to da niko neće uticati na njihovu uređivačku politiku. Pa ni mi.
Čaba Presburger (Slobodna reč)
Naslovna fotografija: Index.hu
