Ili jednostavno ne sme da se izgovori reč Vojvodina? Je l’ zato nema ni Vlade AP Vojvodine, već postoji Pokrajinska vlada? Da li sledi pokrštavanje Skupštine AP Vojvodine u Pokrajinska skupština? Fudbalski klub Vojvodina u medijima je praktično preimenovan u “Voša”, dok se u vremenskoj prognozi najčešće referiše na “sever Srbije”.

  

Sredina leta, odnosno period od 11. jula do 5. avgusta, u regionu jeste vreme tradicionalno povišenih tenzija zbog Srebrenice i “Oluje”, a ove godine taj performas “zgodno” je poklopio jedan jubilej. Čuli ste možda za taj događaj od pre 75 leta, kada su građani AP Vojvodine rešili da u borbi izborenu slobodu i teritoriju priključe posleratnoj Srbiji i Jugoslaviji? Preciznije – Skupština izaslanika naroda Vojvodine donela je 31. jula 1945. godine odluku o proglašenju Autonomne Vojvodine i odluku o priključenju takve Vojvodine federalnoj Srbiji. Te odluke je 10. avgusta, na svom Trećem zasedanju, prihvatio tadašnji najviši organ Jugoslavije – AVNOJ. Interesantan događaj kojem, između ostalog, današnja AP Vojvodina duguje svoje granice.

Od tada do danas, SAP, pa AP Vojvodina preživela je eknomsko izrabljivanje, osporavana je i saplitana, a mržnju je do usijanja doveo položaj koji joj je dao Ustav SFRJ iz 1974. Očaj i bes sakupljani godinama, kulminirali su pučem u oktobru 1989. godine takozanom “jogurt revolucijom”. Poslednji, samrtni udarac Vojvodini je zadao Slobodan Milošević promenom ustava 1990. godine, kada je APV i formalno ostala bez izvršne, zakonodavne i sudske vlasti.

Vratimo se za trenutak ceo vek unazad – u 25. novembar 1918. godine. I to je datum kada je neka ad hoc skupština, u tom slučaju Velika narodna skupština u Novom Sadu, proglasila priključenje (srpski nacionalisti forsiraju izraz prisajedinjenje) vojvođanskih oblasti Kraljevini Srbiji. Stotu godišnjicu Vojvodina je dočekala obeleživši taj datum kao praznik, tačnije kao datum od pokrajinskog značaja. Laički gledano radi se o dve odluke sličnog karaktera, pa ipak samo jedna je zaslužila da bude upamćena kao “pokrajinski značajna”. Druga je, po toj logici, datum od “pokrajinskog beznačaja”.

Tabla, foto: Dalibor Stupar

Ako je 25. novembar 1918. godine toliko značajan za Srbiju (za radikale i radikale light na vlasti, te ine desničare očigledno jeste), pitanje je zašto onda to nije državni praznik na nivou cele Srbije? Zašto Srbija ne slavi datum kada je proširila svoju teritoriju preko Dunava i u jedinstvenu državu uključila i “prečane”? Da nije tu zapravo meta autonomna Vojvodina? Da ne smeta njen položaj, pa i njeno ime? Forsiramo li taj datum zbog srbizacije pokrajine? Nije li to nesvesno potvrdio i potpredsednik Skupštine APV Boris Bajić?

Naime, neposredno nakon usvajanja “Pokrajinske skupštinske odluke o utvrđivanju i svečanom obeležavanju datuma od pokrajinskog značaja” Bajić je ekspresno reagovao na vest agencije Beta u kojoj je navedeno da je usvojena odluka po kojoj će se kao Dan Vojvodine obeležavati 25. novembar, istakavši da ta odluka “ne poznaje termin ‘Dan Vojvodine’”. Zašto? Da nije i praznik odlika državnosti? Ili jednostavno ne sme da se izgovori reč Vojvodina? Je l’ zato nema ni Vlade AP Vojvodine, već postoji Pokrajinska vlada? Da li sledi pokrštavanje Skupštine AP Vojvodine u Pokrajinska skupština? Fudbalski klub Vojvodina u medijima je praktično preimenovan u “Voša”, dok se u vremenskoj prognozi najčešće referiše na “sever Srbije”.

Da li je u skladu s tom matricom i nedavno usvojena odluka da se u Subotici postave tri spomenika – za svaku od nacionalnih zajednica koje čine vladajuću većinu? Svoje spomenike tako će dobiti Srbi, Mađari i Bunjevci, a ne Subotičani, iako odbornici tu odluku brane pričom o produbljivanju međusobnog poverenja. Šta znam, čini mi se da bi međusobno poverenje bolje produbili pojedinci koji su značajni za Suboticu BEZ nacionalnog ključa. Sigurno je da postoje velikani koji su grad učinili boljim mestom za život svih njegovih građana, bez nacionalne pripadnosti kao najvažnijeg kriterijuma? Ili “prisajedinitelji” u ovom slučaju malo popuštaju lokalnim koalicionim partnerima, dozvolivši im da veličaju svoje, samo da se ne bi dosetili zajedničkih velikana i datuma?

Karikatura je objavljena na Autonomija.info u septembru 2016. pod naslovom “Moleraj”.

Spomenik po spomenik, korak po korak, grad po grad i identitet Vojvodine nestade. Uprkos svemu, ona još uvek nije ni jednonacionalna, ni jednokonfesionalna, kao što nikada nije ni bila. Ona je produkt viševekovnog naseljavanja brojnih nacija i njihovog prožimanja, a odbranjena je antifašističkom borbom svih njenih naroda tokom Drugog svetskog rata. Sigurno je tokom tih vekova iznedrila nekoliko značajnih ljudi sa kojima bi se većina lako poistovetila, kad od njihovih dela današnjim vlastodršcima ne bi bile važnije partijske knjižice i krvna zrnca.

Svako je u Vojvodini u nekom trenutku istorije bio na pobedničkoj, a u nekom drugom na poraženoj strani. Antifašizam zaista nije jedina, ali jeste jedna od tekovina koja bi trebalo da budi najmanje negativnih osećanja. Moderna Evropa, kojoj makar deklarativno težimo, uprkos prisutnim revizionističkim tendencijama i dalje baštini tekovine antifašističke pobede 1945.

Da ima volje, bilo bi lako pronaći ljude, datume i događaje od stvarnog značaja za AP Vojvodinu čije obeležavanje neće nikoga ugroziti ili povrediti. Jednostavno, nije neophodno da izmišljamo toplu vodu, valja se samo prisetiti kako smo živeli do pre neku deceniju, dok jedni nisu počeli da veličaju četnike, drugi 64 županije, treći nešto treće, ne shvatajući da svi postajemo gubitnici. Budemo li se stideli onog što jesmo, postaćemo ono što ne želimo. Najteže je pogledati se u ogledalo, ali to itekako zna da bude lekovito.

Autor je novinar portala Autonomija.info i Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra. Takođe, za Autonomiju objavljuje i karikature, kojima se kritički osvrće na društvenu i političku stvarnost. 

 

(Slobodna reč)

Dalibor Stupar, naslovna fotografija: N1