Viktorija Aladžić: Subotica u dvadesetom veku

Palić se do sedamdesetih godina 20. veka pretvorio u veliku septičku jamu i predstavlja jednu od najvećih ekoloških katastrofa koja je tokom dvadesetog veka pogodila Suboticu. Danas su građani potpuno isključeni iz planiranja grada i teško je zamisliti projekat uređenja centra grada u kojem je učestvovao veliki broj građana, a još veći ga podržavao. Na ulicama Subotice danas vlada najprimitivniji i najstariji od svih zakona ljudskog društva: Zakon jačeg. Pitanje je koliko dugo to oni „slabiji“ mogu da trpe.

 

Šta je Subotica bila u dvadesetom veku? Šta je ostvarila u tom turbulentnom vremenu? Na početku veka, u nekim apsektima, napredovala je u korak sa savremenim evropskim trendovima, u nekim drugim zaostajala je za drugim prostorima Evrope. Ne treba zaboraviti da je bila grad čiji su se osnovni prihodi zasnivali na poljoprivredi i tek začecima industrije. Ipak imala je građansku klasu preduzetničkog duha, koja je skokovitim koracima napredovala u dvadeseti vek. Bio je to slučaj sa celom Evropom, sa jedne strane razvijala se industrija i cvetala su tehnička dostignuća u građevinarstvu, sa druge strane gradovi su postali tesni za ogroman broj ljudi koji se doseljavao u njih, u potrazi za poslom. Tehničko – higijenski uslovi života u gradovima bili su na očajno niskom nivou, osim za pripadnike vladajuće klase, a razvoj u različitim oblastima nije bio ujednačen: oficijelna arhitektura je zaostajala za građevinsko – tehničkim dostignućima industrijskih objekata, a urbanizam se koprcao suočen sa novim problemima koje gradovi Evrope nisu iskusili nikada ranije. Neki gradovi su se uhvatili u koštac sa uzavrelim životom industrijskog društva, još u 19. veku, kao Pariz na primer, drugi su sledili taj primer u dvadesetom veku. Grad više nije mogao da se razvija ad hoc, moralo se pristupiti pažljivom planiranju koje je postalo složenije nego ikada pre, pri čemu arhitekti širom Evrope uopšte nisu bili dorasli zadatku.

Urbanistička rešenja kompleksa objekata na Paliću, kao i projekat izgradnje gradske kuće u Subotici, koji je za sobom doneo i formiranje današnjeg Trga slobode, bili su najznačajniji urbanistički poduhvati, može se reći, celog dvadesetog veka u izgradnji Subotice, a to se dogodilo u vreme kada je ona još bila u sastavu Austrougarske. Ipak ono što u gradu, na početku veka nije bilo rešeno, bilo je pitanje vodovoda i kanalizacije, kao i popločanja ulica od kojih su mnoge, ne tako udaljene od centra grada još uvek bile blatnjave i bez uličnog osvetljenja.  Godine 1904. je Bela Gerster iz Budimpešte uradio je projekat vodovoda za grad Suboticu, prema kojem su čistu vodu za vodovod trebali obezbediti bušeni bunari. Tokom 1913. godine pristupilo se bušenju jednog probnog bunara, što je obavljeno uspešno, ali je rat prekinuo nastavak radova. Potom je inžinjer Ištvan Varga, iz Prešova u Slovačkoj, uradio projekat subotičkog vodovoda, prema usmenom dogovoru sa upravom grada. Svoj projekat je podneo Narodnom veću u Subotici 1919. godine, koja je tada već bila u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, te je sudskim putem pokušao da naplati svoj rad, što je bilo odbijeno. Ištvan je ponovo poslao upit Senatu 1921. godine, da li da uradi i projekat kanalizacije za grad. Njegov projekat vodovoda nije nikada upotrebljen i vraćen mu je na raspolaganje (Istorijski arhiv Subotice, F:47, inž 1844/1921.), što je bila posledica više puta upućene naredbe nadležnog ministarstva u Beogradu da se gradska administracija Subotice ne odaziva na naloge i molbe ugarskih vlasti, niti na zahteve njihovih činovnika (IAS, F:47, inž. bez signature/1921.).

Godine 1924. opet je pokrenuto pitanje vodovoda i grad je stupio u kontakt sa firmom “Bamag” iz Nemačke koja je napravila predračun za izradu vodovoda koji bi snabdevao javne zgrade. U “Bamag”-ovom predlogu kanalizacije insistiralo se na potpunom odvajanju kućne odpadne i atmosferske vode, kao i na potpunom biološkom čišćenju otpadnih voda i po mogućnosti što detaljnijem čišćenju kišnice mehaničkim putem pre puštanja u Palić, ali je nedostatak novca odložio i ovaj projekat (IAS, F:68, V 2487/1947.). To je istovremeno bilo i jedino pravo rešenje za kanalizaciju Subotice, stvaranje separatne kanalizacije i odvajanje atmosferskih od otpadnih voda, kako bi količina vode koja treba da se prečišćava biološkim i hemijskim putem bila manja, i kako bi se ona odvodila izvan Palićkog jezera.

Kasnije je bušen probni duboki arterski bunar na dubinu od 200 m, koji je potvrdio da postoji mogućnost za izgradnju vodovoda, ali do njegove realizacije u ovome periodu opet nije došlo. Prema izveštaju koji je sastavilo Gradsko građevinsko odeljenje 1930. godine u Subotici je bilo 120 kopanih javnih bunara čija je maksimalna dubina bila do 15 metara, i iz kojih se voda izvlačila vedrom, 71 javni bušeni bunar od kojih je 70 bunara bilo dubine između 40 i 100 metara i jedan bunar dubine veće od 100 metara. Iz ovih bunara voda se izvlačila ručnom pumpom. Kopanih privatnih bunara je približno bilo 15.000, a bušenih 212 (IAS, F:47, inž. 2571/1930.).

U slučaju kanalizacije u gradu je do početka tridesetih godina 20. veka. funkcionisao sistem zatvorenih kanala i otvorenih kanala koji su bili izgrađeni za odvođenje atmosferske vode. Domaćinstva su svoje otpadne vode odlagala u septičke jame. Kanalizacioni priključci na zatvorene kanale u centru grada bili su retkost, ali su izvođeni u pojedinačnim slučajevima. Iako se još 1904. godine prvi put razmatrao problem izlivanja otpadnih voda u jezero Palić, zbog nedostatka sredstava, ništa na tom planu nije bilo preduzeto. Tridesetih godina 20. veka se umesto gradnje separatne kanalizacione mreže, izvršilo priključivanje odvodnih kanala na postojeći sistem kanala koji je odvodio površinske i podzemne vode prema Paliću, pa je time i počelo zagađivanje jezera gradskim otpadnim vodama. Godine 1933. u gradu je bilo 22.964 m otvorenih kanala, 21.064 m kanala od opeke, 9.821 m kanala od betona ili betonskih cevi, 703 m kanala od drveta, dok je 85.497 m ulica bilo bez ikakve kanalizacije. Napretkom industrijske proizvodnje u gradu povećavala se zagađenost Palićkog jezera. Gradska kanalizacija je u prvo vreme odvodila vodu samo iz domaćinstava, ali su se kasnije i fabrike priključile na kanalizacioni sistem, pa je započeo proces odumiranja jezera. Godine 1938. subotička opština je u planovima za ulaganja u narednom periodu predvidela izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, međutim planovi nisu realizovani, omelo ih je izbijanje Drugog svetskog rata. Najveći zagađivači Palića u periodu između dva svetska rata bili su crevara, fabrika sapuna i dve fabrike štirke. Tu je propuštena istorijska šansa da Palić ostane banja i sačuva svoju, nekada čuvenu lekovitu vodu. Palić se do sedamdesetih godina 20. veka pretvorio u veliku septičku jamu i predstavlja jednu od najvećih ekoloških katastrofa koja je tokom dvadesetog veka pogodila Suboticu.

Najznačajniji plan Subotice u međuratnom periodu, veoma napredan za svoje vreme i veoma aktuelan sa aspekta urbanističkog planiranja u gradovima Evrope, bio je „Plan zelenila, javnih sadova i vežbališta“ (IAS, F:3, 3.2.1.52.) iz 1934. godine. Izrada Plana inicirana je Zakonom o obaveznom telesnom vaspitanju, a planirano je da Subotica treba da ima, prema tadašnjim naučnim istraživanjima, vežbališta od 300.000 do 500.000 m² površine, jer je prema Zakonu telesna vežba bila obavezna za svu mušku i žensku decu do navršenih 20 godina starosti. Subotica je tada raspolagala sa samo 92.000 m² vežbališta. Zakon je bio veoma napredan sa aspekta rodne ravnopravnosti i socijalne inkluzivnosti, i omogućio devojkama, kojima je u ranijim vremenima jedva i obrazovanje bilo dostupno, bavljenje sportom u istoj meri kao i muškoj populaciji. Sa druge strane plan je predviđao velike zelene površine koje bi nam sada u pandemiji korone bile izuzetno dragocene. Ono što bi se danas ovom planu moglo dodati jeste da je telesna vežba neophodna za sve starosne grupe, a ne samo za mlade, te da bi sprovođenjem predmetnog plana bilo moguće obezbediti daleko bolje uslove za aktivni boravak svih stanovnika grada na zelenim površinama, nego što je to danas. Ovaj izuzetni plan uradili su inžinjeri Kosta Petrović, Franjo de Negri i Albert Prohaska zajedno sa Elaboratom o zelenilu, javnim sadovima i vežbalištima. Pored vežbališta cilj plana je bio da se na teritoriji grada obezbedi ukupna površina od 100.000 m² ukrasnih parkova i šetališta, kojih je tada bilo svega 27.000 m², te da se zasadi još oko 1.100.000 m² novih narodnih parkova i šuma, pored 396.800 m² ovakvih površina, kojih je u gradu tada bilo. Od zelenih površina predviđenih u ovom planu jedva da je u gradu nešto bilo izvedeno. Svega nekoliko godina kasnije izbio je Drugi svetski rat, a da se Subotica nije valjano oporavila ni od prethodnog.

Nakon Drugog svetskog rata usledilo je uspostavljanje novog društvenog sistema, vladavina radničke klase, nacionalizacija, agrarna reforma, duboke promene društva i veoma radikalan pristup planiranju koji je imao za cilj planiranje novih gradova, na prostoru postojećih, za novo socijalističko društvo. Tako je i Subotica dobila niz utopijskih planova u kojima je planirano rušenje najvećeg dela grada i izgradnja stambenih objekata kolektivnog stanovanja, dok je njena postojeća arhitektura doživljavana kao relikt starog buržoaskog sistema koji je trebalo istrebiti i okrenuti se novim vrednostima. Mnogo decenija je moralo da prođe da bi stav prema subotičkim palatama prethodne epohe omekšao, te da im se oprosti buržoaska prošlost. U međuvremenu mnoge vredne kuće propadale su, neodržavane i zaboravljene, a najgora posledica novog socijalističkog planiranja bilo je ukidanje tramvaja zbog navodne nerentabilnosti i proširenja ulice Maksima Gorkog, 1974. godine.

Pojavila se već tada, dihotomija u ponašanju prema subotičkom nasleđu, sa jedne strane se ignorisalo kao relikt prošlosti, a sa druge se kovalo u zvezde bez stvarnog truda da se razume i da se u njemu sačuva ono što je najvrednije. Među malobrojnim stručnjacima koji su prvi počeli da se zalažu za najvrednije objekte subotičke arhitekture: Gradsku kuću, Sinagogu i Rajhlovu palatu, dok je još bilo opasno uopšte pomišljati na rehabilitaciju ostataka buržoaskog društvenog sistema, pomenula bih Belu Durancija, a kasnije Kaću Martinović Cviin. Ali tu ima mnogo više ljudi koji su na ovaj ili onaj način doprineli najznačajnijem projektu uređenja grada u periodu socijalizma, obnovi i restauraciji palata i uvođenju pešačke zone u centru grada, osamdesetih godina dvadesetog veka. Ovom projektu prethodio je referendum na kojem je većina građana podržala predlog projekta, učestvujući na ovaj način zajednički u projektu uređenja grada, koji je većina građana doživljavala kao svoj. Danas kada su građani potpuno isključeni iz planiranja grada; osim formalno organizovanih javnih rasprava vezanih za izradu urbanističkih i prostornih planova, na kojima se uglavnom diskredituju ionako malobrojne primedbe građana kao nestručne; teško je zamisliti projekat uređenja centra grada u kojem je učestvovao veliki broj građana, a još veći ga podržavao. Uređenje pešačke zone u centru grada bio je najsvetliji trenutak saradnje građanstva i Gradske uprave i ostvarenja zajedničkog cilja u periodu socijalizma, iako su mnogi problemi u gradu ostali nerešeni.

Pešačke zone nastale su kao reakcija na rastući saobraćaj koji je zagušio gradove Zapadne Evrope nakon Drugog svetskog rata (Stanojlović, A., Pešačke zone u starim gradskim jezgrima, Novi Sad: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, 2016.). Mnogi gradovi širom Evrope, uredili su svoje pešačke zone u istorijskim jezgrima grada i potisnuli automobilski saobraćaj izvan njih. U Jugoslaviji mnogi su gradovi izgubili svoja istorijska jezgra, svoje mahale i čaršije, pod uticajem novog načina planiranja gradova, ali je Subotica, smeštena na periferiji države, ostala izvan finansijskih tokova, pa je mogla da sprovede projekat uvođenja pešačke zone u svoje istorijsko jezgro. Od Idejnog urbanističkog rešenja iz 1966. godine, kada se planiralo prosecanje „Severnog bulevara“ kroz centar grada, koji bi definitivno uništio njegovo jezgro izveden je samo mali procenat objekata, među njima zgrada Radničkog univerziteta (danas Otvoreni univerzitet) i robne kuće „Centar“. Danas se još uvek nismo oslobodili planova rušenja velikih gradskih površina, koji su ostali kao relikt iz tog perioda socijalističkog vremena, ne poštujući resurse koji su nam ostavili naši preci, imajući stalno ideju da svaka generacija treba da poruši sve što je prethodna napravila i da se stalno podiže novi grad iz početka. Ovo je veoma neracionalno i štetno razmišljanje i ponašanje, koje vodi degradaciji urbanog tkiva, a ne njegovoj obnovi.

Gradsko jezgro je osamdesetih stavljeno pod zaštitu i izgledalo je da je konačno rehabilitovano i da će biti sačuvano. No na socijalističko planiranje naslonilo se investitorsko planiranje poslednje decenije dvadesetog veka u kojoj je Subotica ponovo bila uvučena u novi rat, sa novim neprijateljima. Umesto da se privatna svojina shvati kao neprikosnovena, i da se vlasnici kuća ne ograničavaju jednodimenzionalno u načinu korištenja svojih parcela, velika površina grada i dalje je urbanističkim planovima u tranziciji bila predviđena za rušenje, a umesto prizemnih jednoporodičnih kuća planirani su višespratni objekti kolektivnog stanovanja. Neprikosnovena je postala samo imovina najbogatijih sugrađana, dok se sa imovinom svih ostalih građana na veoma ružan način manipuliše. Jednom rečju na ulicama Subotice danas vlada najprimitivniji i najstariji od svih zakona ljudskog društva: Zakon jačeg. Pitanje je koliko dugo to oni „slabiji“ mogu da trpe.

Tako je definitivno razvoj grada, na kraju dvadesetog veka, uspostavljen da bude u rukama male grupe ljudi: Gradske uprave, planera i velikih investitora, dok su individualni kućevlasnici potpuno ograničeni u korišćenju svoje nepokretne imovine na velikoj površini šireg centra grada. Nisu na žalost pošteđeni ni objekti u zaštićenim zonama u Subotici, malo po malo, jedan po jedan objekat, proglašava se bezvrednim i ruši. Velika većina kućevlasnika danas, sprečena je u najvažnijoj tekovini urbanizma 19. veka, da učestvuje u izgradnji i uređenju grada. Ono što zagovornici centralističkog upravljanja društvom ne razumeju jeste da ovakvo stanje ne vodi stvarnom napretku društva, te da se pre ili kasnije konstrukcije centralističkog upravljanja uruše same od sebe, jer se iz centra ne može upravljati svim segmentima važnim za život i opstanak zajednice. Da bi grad bio uspešan, većina njegovih građana mora da učestvuje u njegovom planiranju, građenju i uređenju.

Ne može se naravno u ovom kratkom tekstu obuhvatiti sve važno za Suboticu što se dogodilo u prošlom veku, ipak možemo da se prisetimo nekih izuzetnih projekata i uspeha koji su ostvareni uprkos neretko teškoj situaciji u kojoj se grad nalazio. Subotica je u dvadesetom veku prošla kroz tri rata, tokom svakog od njih zbrisano je građansko društvo, njeni najvredniji pojedinci, koji su činili laboratoriju znanja i umenja građenja grada; građansko društvo, koje je u prethodnom periodu jedva uspelo da se oporavi od prethodnog rata. Posle svakog rata oduzimana je imovina, proterivani su ljudi, zatvarani u logore, proganjani, mobilisani, ginuli na frontovima i naravno bežali od užasa. Posle svakog rata oporavak je bio težak i spor, i svaki rat je zbrisao dostignuća ostvarena u prethodnom periodu. Tokom poslednjeg rata devedesetih, a naročito nakon devedesetih, sa ovih prostora je otišao veliki broj ljudi. Subotičani su danas rasuti svuda u svetu. Danas u svetu svuda živi Subotica, proširila se kao virus dobrote. Naši sugrađani možda više ne doprinose razvoju Subotice, ali sigurno doprinose razvoju globalne civilizacije, i traže rešenja za velike izazove koji nas čekaju u budućnosti i za nas koji smo u njoj ostali. Na našim ulicama trče neka nova deca, a na nama je da ih edukujemo da vole ovaj grad, da ga čuvaju i poštuju.

(Slobodna reč)

Prof. dr Viktorija Aladžić (1959, Subotica, Srbija) je arhitekta, istraživač i aktivista u oblasti očuvanja i razvoja arhitektonskog i urbanog nasleđa. Zaposlena je kao vanredni profesor na Građevinskom fakultetu u Subotici, Univerziteta u Novom Sadu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i magistrirala iz oblasti Proučavanja, zaštite i revitalizacije graditeljskog nasleđa, a doktorirala na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu iz oblasti prostornog planiranja. Učestvovala je na mnogim domaćim i međunarodnim radionicama, seminarima, konferencijama i napisala brojne radove iz oblasti zaštite, valorizacije i razvoja urbanog i graditeljskog nasleđa, koji su objavljeni u brojnim domaćim i međunarodnim časopisima.

 Trg slobode pre rušenja zgrade „Narodnog pozorišta – Népszinház“ i zelene fontane 2006. (naslovna fotografija: Viktorija Aladžić)