Pre desetak godina teolog i sveštenik Radovan Bigović ovako je razmišljao o Crkvi i politici: „Pravoslavna Crkva, ukoliko ne želi da izneveri samu sebe, ne može a da ne bude protiv svake diktature… unitarizma i centralizma, hegemonizma i imperijalizma, cezarizma i autoritarizma“ – ali, bilo je to neko drugo vreme sa drugačijom političkom klimom.[1] Danas je SPC zaokupljena svojim posebnim zadacima – više srpskim nego pravoslavnim – i zato krenimo redom.

Na prvom mestu se nastavlja i produbljuje saradnja sa Vučićevim režimom lične vlasti i takmičarskog autoritarizma. U Sinodu SPC se raspravljalo o nastavku izbacivanja nepodobnih profesora sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Do sada je već načinjena velika šteta ugledu ove visokoškolske ustanove, kada su prošle godine izbačena dva profesora, ali se i dalje pokušava sa neakademskom praksom napada na slobodu mišljenja. Konačna odluka o izbacivanju još uvek nije doneta, što u našim nedemokratskim političkim uslovima samo znači da je odložena, ali ne i potpuno odbačena.

Na drugom mestu nalazi se projekat izgradnje svetovne religije Srba, pod okriljem SPC. Na sastanku Vučića i Dodika u Beogradu doneta je odluka da se ustanovi novi praznik nazvan „Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave“. Praznik bi se obeležavao u Republici Srbiji i Republici Srpskoj svakog 15. septembra, na dan kada je probijen Solunski front. Novi praznik zaslužuje i novu crkvu, koja će nositi ime „Hram srpskog jedinstva“. Ovo je predložio episkop zvorničko-tuzlanski Fotije. Prema njegovom predlogu, hram bi zajedno sa pratećim objektima trebalo sagraditi u blizini novog autoputa kod Bijeljine. Episkop je poručio da će hram vršiti istu funkciju kao i autoput, spajaće srpski narod sa obe strane Drine i šire: „novi velelepni hram biće zavjetna crkva šireg značaja… jer će okupljati Srbe sa svih kontinenata“. Istaknuto mesto SPC u okviru svetovne ideologije srpskog jedinstva ide uporedo sa prisustvom u privrednoj grani turizma i pratećih uslužnih delatnosti u sklopu saobraćajne infrastrukture: benzinskih pumpi, parking mesta i restorana.

Ponovo Bigović: „Graditi jedinstvo na nacionalnoj ideologiji… bilo bi tragično i opasno, i ličilo bi na partijsko i ideološko jedinstvo“. Da li je upravo SPC krovna partijska organizacija ideološkog jedinstva? – pitanje je koje zaslužuje posebno razmatranje.

Probojem Solunskog fronta 1918. stvoreni su uslovi za završetak Prvog svetskog rata na prostoru Balkana i stvaranje Kraljevine SHS i Jugoslavije: višenacionalne i viševerske države Južnih Slovena. Novi praznik nam sugeriše da na Jugoslaviju treba gledati kao na pravoslavnu Veliku Srbiju. Time je nekadašnja radikalska politika uzdignuta na nacionalni nivo. Međutim, sasvim je moguće da se „Danom srpskog jedinstva“ nastoji ponuditi novo i rezervno predanje u zamenu za ono o Kosovu. Praktičnost nacionalnih mitotvoraca ne treba zanemarivati.

Na trećem mestu je zadatak očuvanja crkvene imovine ali i kanonskog jedinstva SPC u Crnoj Gori. Trenutna politička situacija lako može postati i opasna – kako je predvideo Bigović – pošto je godinama unazad javna reč SPC za svoju osnovu uzimala lokalna srpska predanja. A sada je suočena i sa suprotnom crnogorskom ideologijom iz redova DPS-a. Kasno se krenulo u relaksiranje identitetske priče iz Mitropolije crnogorsko-primorske, tako da obe strane pred parlamentarne izbore u nedelju nastupaju referendumski odlučno. Iz mitropolije se biračima poručuje da glasaju „za svetinje“. Ukoliko bi DPS izgubio na ovim izborima, to bi se odrazilo i na nečasnu političku simfoniju između Vučićevog režima u Srbiji i SPC. U suprotnom, ukoliko do političke promene ne dođe, a DPS istraje i uspe u svojim namerama, možda ne bi bilo loše, na tragu Bigovića, konačno preispitati lokalna srpska predanja i buduće crkveno delovanje zasnovati na sigurnijim temeljima.

Izvor: Vladimir Veljković (Peščanik)

[1] Radovan Bigović, Crkva u savremenom svetu (Beograd, 2010), str. 45.

Naslovna fotografija: SPC