Potpisani su neki dokumenti, Srbija i Amerika su, kazaće srbijanski predsednik Aleksandar Vučić, jedan od potpisnika, koristeći birokratski arhaizam, “razmenili pismena”, u isto vreme kada su to, valjda, učinili Kosovo i SAD; specijalni izaslanik Bele kuće za dijalog Srbije i Kosova Ričard Grenel izvestio je javnost da su Kosovo i Srbija u petak popodne u Vašingtonu potpisali sporazum o međusobnoj saradnji, te da nisu potpisali nikakav sporazum sa SAD, što je, po svemu sudeći, jedino tačan epilog razgovora koje su vodile pregovaračke strane u Vašingtonu. Ostalo je interpretacija.

Ostavljeno je, dakle, dovoljno manevarskog prostora Aleksandru Vučiću da uknjiži istorijski – ko ne veruje neka čita i sluša državne medije – uspeh, grejs period tokom kojeg neće biti kosovske kampanje za priznavanje, niti srbijanske za povlačenje priznanja. Srbija i Kosovo, ustvrdiće ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić, nisu potpisali ništa, odnosno, ne postoji papir na kome su potpisi Aleksandra Vučića i predstavnika Prištine kosovskog premijera Avdulaha Hotija.

Po slovu izveštaja Asošijejted presa, Srbija i Kosovo objavili su (4. septembra) da je potpisan sporazum o ekonomskim vezama pod okriljem Sjedinjenih Američkih Država.

Srbija će, kako piše u tome što je potpisano, izmestiti svoju ambasadu u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim, a Izrael će priznati Kosovo (o čemu je ubrzo stigla potvrda izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, dok je Palestina oštro konstatovala kako je reč o kršenju međunarodnog prava).

Izveštači iz Bele kuće ponovo su zatražili pomoć od Ričarda Grenela, pitanjem šta je potpisao predsednik SAD Donald Tramp. “On je u osnovi potpisao pismo potvrđivanja da će oni raditi zajedno na realizaciji sporazuma“, izgovorio je Grenel.

 Laži nikad suviše

“Oni” su Kosovo i Srbija, pa je dodatno, na insistiranje novinara, otklonio nejasnoću: “Obe strane su potpisale sporazum da sarađuju na normalizaciji ekonomskih odnosa”.

Ta normalizacija ima i američki predznak, ulaganja američkih firmi bez konkurencije, a za Srbiju znači i, ocena je ekonomskih stručnjaka, moguće probleme u odnosima sa NR Kinom. „Obe strane će zabraniti upotrebu 5G mreže u okviru svoje mrežne infrastrukture, koja je nabavljena od nepouzdanih kupaca“, piše u sporazumu. Štaviše, obe strane se obavezuju da će “ukloniti takvu opremu i učiniti druge potrebne korake tamo gde je ona već prisutna”. Što se čita kao zabrana poslovanja nepouzdanim kineskim firmama u Srbiji. I, recimo, rasklapanje “Huawei” nadzornih kamera u Beogradu. Ako SAD Kinu okarakterišu kao nepouzdanu. Možda i hoće. A možda će i mnoge druge.

Srbijanski predsednik kazaće i to da je Srbija potpisala sporazum sa SAD:

“Ovo nije trilateralni sporazum. Važna je razlika. Ovo je sporazum koji je Srbija napravila sa SAD, treća strana nije priznata kao subjekat međunarodnog prava, što je važno za nas”.

Ne pitajmo ko je ovde lud.

Specifična diplomatija

Vučić je, dakle, besramno lagao i laže, što nije nikakav novi momenat; ovoga puta se razotkrio vrlo brzo, kada je bilo reči o drugim aspektima sporazuma sa nečim što nije subjekat međunarodnog prava, a ima Muratovo turbe, Gazimestan i Gazivode. I parlament, vladu, policiju, vojsku.

Kakav predložak za istorijsku dramu, za tabloidno nasilje nad istinom, nove izmišljotine o hrabrosti jednog neustrašivog mladića, da samo vidimo tu delijsku, ustravljenu diplomatiju, kad se srbijanski predsednik, dovodeći pregovore na ivicu međunarodnog skandala, uneo u lice predsedniku najmoćnije države na svetu, odbacujući nepostojeću desetu tačku nacrta nečega (Grenel besramno tvrdi, odaberimo kome verujemo, da Vučić ne govori istinu, jer nisu bile numerisane nikakve tačke). Sve pristajući da Izrael prizna Kosovo i da Srbija ne prizna ništa što već nije, u zamenu za sporadično i moguće korišćenje naoko i eventualno svoje teritorije, jezera Gazivode, te noćne more američkog predsednika, suvišnog, teškog opterećenja u predizbornoj kampanji. Nije bilo baš tako u državnim tabloidima (svi), tek malo manje inventivno.

Konfuzno? Da, kao i sadržaj torbe delegacije Beograda, dvostruko teže, kazaće Vučić, nego što je bio prištinski zavežljaj. Ne ide se kod američkog predsednika praznih ruku, tamo gde je (Ruzveltov kabinet) pre Vučića bio samo, kako Vučić kaže, izvesni “Voja”.

Sve je u fasciklama

I, da izbegnemo na početku dosledno trabunjanje srbijanske opozicije, Kosovo odavno nije Srbija, ni njeno srce, a opozicija je dosledno licemerna, u čekanju da to izgovori, a valjalo bi i da potpiše, Vučić i prihvati se (opozicija), tada još snažnije, mitološkog proklinjanja i sličnih prizemnih, pokosovskih retorskih formi. Bilo je materijala za podsmeh Vučiću, ima ga i danas, biće ga (tekst je zaključen uoči razgovora u Briselu sa evropskim izaslanikom Miroslavom Lajčakom), ali bolje je da o toj temi ne progovaraju lideri nacionalističke opozicije, u patriotskom nadmetanju sa predsednikom Srbije.

U prvom planu roto žutila i Pinka beše najpre tačka deset, dakle, izmišljotina čije su postojanje pumpali članovi srbijanske delegacije, pristajanje na trik koji je Aleksandar Vučić, naoružan savetima lidera bosanskih Srba Milorada Dodika, nije parafirao. Vučić je, tvrde ovdašnji tabloidi, “brutalno” odbio to što je odbio, te tako odbranio Kosovo od pokvarenog, antisrpskog Zapada.

Beše “Istorijski!”, saznaćemo na teret budžeta, sa naslovne strane Večernjih novosti urednika Milorada Vučelića, bivšeg (zašto ne i budućeg, nema kompatibilnijeg) direktora ratnohuškačke državne televizije. A na Pinku Vučić pokaza neke fascikle američke proizvodnje, sa njihovim papirom i poslovičnim transferom neugodnosti. Valjda se i “Voji” smučilo.

Nova ratna avantura

Zvanični rezultati parlamentarnih izbora u Crnoj Gori pokazuju to da je Demokratska partija socijalista i dalje najsnažnija politička stranka; za nju je glasalo 35,06 odsto birača, njih 143.548, dok je koalicija Za budućnost Crne Gore osvojila 32,55 procenata, odnosno glasove 133.267 građana. Ipak, ocene se da su DPS i njen predsednik, odnosno predsednik Crne Gore Milo Đukanović izgubili izbore. U očekivanom sabiranju, naime, svi protiv DPS imaju 41, a DPS ima 40 poslanika. Svi su uvereni da će tako i biti, pa i crnogorski predsednik, ali, uprkos proslavama pobede nacionalističkog bloka, Đukanovićeva se retorika može tumačiti i kao anesteziranje zajapurenih pobednika; o tome će se, ipak, odlučivati u parlamentu, kad predsednik dodeli mandat onome ko pruži uveravanje da ima većinu.

U Srbiji nema dileme, pobedila je nacionalistička velikosrpska politika Aleksandra Vučića koji je u kampanju protiv Mila Đukanovića uložio znatne, medijsko-obaveštajne resurse, uz nedvosmislenu podršku građana koji su namah zaboravili posledice dosadašnjih ratnih avantura. Ili, uprkos sveopštem debaklu, žele nove sukobe. Pobeda ultranacionalističkih partija u Crnoj Gori, okupljenih oko Srpske pravoslavne crkve, predviđenih Ristom Radovićem, poznatijim kao vladika Amfilohije, proslavljena je kako se i dalo očekivati; u Beogradu i Kosovskoj Mitrovici slavilo se do kasno u noć, bakljada i skandiranje “Milo lopove” obeležili su urnebesnu proslavu na Marakani, na kojoj su se pevale četničke pesme.

Snovi i mape

Slavilo se kod regrutnog centra Sever iz 1991, u Ljutice Bogdana, na platou pored tenka i minobacača; urlalo se i unutar stadiona, a veselo je bilo i ispred Skupštine Srbije, gde se zaustavila slavljenička kolona automobila. Čule su se gusle i pesma “Crna Gora i Srbija to je jedna familija”.

Nevažno da li je sve više podsećalo na 1991. i mobilizaciju, ili antibirokratsku revoluciju – valjda je to nekakvo periodično ludilo.

“Ustala je Crna Gora, svetinja se branit mora”, pevalo se u Kosovskoj Mitrovici. Veseljaci su nosili srpske i ruske zastave.

Pitanje je šta proslavljaju – da ih počastimo – građani koji su valjda zaboravili da su krajem juna imali izbore, izborili skupštinu bez opozicije, da država nema vladu, ali i da ovo što je “tehnička” vlada, podržava Vučića ozbiljnom deklaracijom. Slave nastavak hegemonističkih težnji i trenutni uspeh; pobedili su u Crnoj Gori, koju valja – polako, samo pametno – spojiti sa Republikom Srpskom, sa kontrolnog tornja trebinjskog aerodroma vidi se dalje i perspektive su drugačije za putničke lovce-bombardere.

Bilo bi dobro da je ovo tek prolazna hipnoza ili kolektivna terapija pod nadzorom stručnjaka, priča od koje, ako nema koristi, nema ni štete. Ali, mozak srpskog nacionaliste neizlečivo je opsednut idejom velike države. Opasan je za svog vlasnika i ljude oko njega, redovno ispostavlja tragične račune. Zar i nakon rezultata crnogorskih izbora još ima optimista koji pitaju ko će ovde da ratuje i čime?


Izvor: Bojan Tončić (Remarker)

 Bojan Tončić, naslovna fotografija: mc.rs