Decu smo naravno pripremili na najgori scenario, to jest, da nećemo uspeti da pređemo granicu („znate deco, Hrvatska je kao i Srbija: s jedne strane su tu postavljena pravila, a sa druge strane nikad ne znaš na kakvu ćeš baš budalu naleteti“).

 

Letovati se mora! – ovo je rečenica okružena potpunim konsenzusom u našoj porodici, mada je malo takvih rečenica, tamo gde se želje i potrebe petoro tvrdoglavih ljudi susreću ili ipak sudaraju. Dodatno, pojam „letovanja“ mora se kod nas tumačiti u izuzetno uskom kontekstu: konkretno to znači, da li da otputujemo na Jadran – ni više ni manje.

Pa dobro, ali mora se letovati i za vreme pandemije? Pa, oko ovoga već nismo bili jednoglasni. To jest, deca jesu („naravno da mora!“), ali smo supruga i ja danima bili rastrzani, prisiljeni da gledamo domaću turističku ponudu, jer smo znali da ne možemo da ne povedemo decu nigde, makar na odmor, u glavi nam je odzvanjala i bon mot (duhovita opaska, prim.prev.) mađarskog premijera, po kome „više Balatona, manje Jadrana“, a „Balaton“ smo naravno pokušavali da zamenimo nekom rečju koja počinje sa „Banja“, ali smo se trudili da ostanemo unutar granica države, ali je sve to propalo. Inače smo bili pod takvim pritiskom od strane naše dece, da smo na kraju popustili: idemo na letovanje, pa neka bude šta bude. Štaviše, u trenutku donošenja odluke, epidemiološka situacija u našoj zemlji je bila još alarmantnija, nego u zemljama koje su mogle doći u obzir, Crnoj Gori i Hrvatskoj, te su postojali i racionalni argumenti u korist putovanja u sigurniju zemlju od naše, ako već to možemo.

Kao dvojni državljani, odnosno sa mađarskim pasošem/ličnom kartom, mogli smo to glatko učiniti (sa srpskim već ne, to jest, samo u posedu skupog PCR testa). Barem smo na informativnim stranicama mogli pročitati da mađarski (tj. EU) građani mogu ući i u Crnu Goru i u Hrvatsku bez ikakvog posebnog uverenja. Naravno, brzo smo odbacili Crnu Goru (lepa si, lepa si, ponosna si eko – republika, ali je istina da je Hrvatska lepša od tebe) i fokusirali smo se na dalmatinsku obalu. Zato sam iz sigurnosnih razloga ipak poslao e – mail nadležnom hrvatskom telu, u kom sam ukratko izneo našu specifičnu situaciju („petoro mađarskih državljana koji žive u Srbiji, želeli bi da uđu iz Srbije autom srpske registracije, bez pokazivanja PCR testova, može li?“), ali je odgovor koji je nekoliko sati kasnije stigao, samo odjeknuo zvaničnim stavom: građani EU mogu ući bez ikakvih ograničenja.

Pa dobro, onda ćemo krenuti, mislili smo. Decu smo naravno pripremili na najgori scenario, to jest, da nećemo uspeti da pređemo granicu („znate deco, Hrvatska je kao i Srbija: s jedne strane su tu postavljena pravila, a sa druge strane nikad ne znaš na kakvu ćeš baš budalu naleteti“), ali na potpuno praznom graničnom prelazu Batrovci, hrvatski graničar je samo mahnuo: „Mađari, turisti, može!“

Dakle, na konju smo! U ovakvim slučajevima čovek počinje da se nervira, kada prođe efekat oslobođenih hormona sreće, kolika je budala bio, kada nije na vreme razmišljao i nije napravio srpske pasoše za sve članove porodice, budući da je na ovaj način mogao da maksimizuje status mađarskog dvojnog državljanstva u Vojvodini.

Najkraći put do Dalmacije je kroz Bosnu. Pomalo je „kvrgav“, ali mi volimo serpentine. Reč je naime o tome, da je Bosna i Hercegovina iz ko zna kojih razloga (govorimo o drugoj polovini avgusta) dozvolila nesmetan ulazak sa srpskim putnim ispravama, a za mađarske je vezala za PCR test. Znači, u Bosni smo mogli izvući srpske putne isprave, a mađarske u Hrvatskoj – da smo ih imali. Međutim nismo, pa smo bili prinuđeni da sledimo trag državnog autoputa jednog od najglupljih oblika, sa suvišnim zaobilaženjima.

Naše letovanje se savršeno razvijalo – epidemiološka situacija u Hrvatskoj već manje. Tek što smo stigli, broj dnevnih slučajeva je počeo galopirajući da raste, dok su se oni kod kuće sve više poboljšavali. Srpski krizni štab nije ni sitničario: doneli su uredbu, po kojoj iz nekih susednih država (između ostalih i iz Hrvatske) samo srpski državljani mogu da uđu (vrate se kući) u Srbiju glatko, a oni sa drugim državljanstvom (među njima i mađarskim) samo uz pokazivanje PCR testa. Pa sam napisao e – mail srpskim organima, u kom sam ukratko objasnio našu specifičnu situaciju (petoro građana sa dvostrukim mađarsko – srpskim državljanstvom bi želelo da uđe iz Hrvatske sa mađarskim ličnim kartama sa automobilom registrovanim u Srbiji, bez pokazivanja PCR testa, može li?“), ali nekoliko sati kasnije, tačnije, do dana današnjeg nije stigao odgovor. Dakle, pošto sam pronašao telefonski broj u jednom od skrivenih uglova veb stranice ministarstva, telefonirao sam. Da, znao sam da je beznadežno, ali sam telefonirao. Deset puta je i do kraja odzvonilo, bez da je neko podigao slušalicu, ali sam verovatno već jako uznemirio mir u pauzi za kafenisanje, pa su slušalicu stavili pored. Mislili su da je pet minuta valjda dosta da odustanem, ali su morali biti razočarani, jer pošto je dvadeset puta signal bio zauzet,  dvadeset i četvrti put je ponovo zazvonilo. Na kraju je slušalicu podigao jedan smoreni ženski glas, kom sam najkraće i najodlučnije moguće sažeo pitanje, a na koje sam suštinski dobio otprilike ovakav odgovor, „zaista ne znam šta da vam kažem“.

Pa dobro, onda ćemo improvizovati, mislili smo. Decu smo naravno pripremili na najgori scenario, to jest da nećemo preći hrvatsko – srpsku granicu, pa ćemo biti prisiljeni da zaobilazimo preko Mađarske, vozeći se i čekajući još mnogo, mnogo sati.

Smislio sam to, da sa mađarskim ličnim kartama zajedno, predam srpskom cariniku i srpske lične karte, kao da je to najprirodnija stvar na svetu, da u ovakvim slučajevima umesto važećih srpskih putnih isprava, pokušavam da dokažem državljanstvo svih petoro članova porodice ličnim kartama dvoje odraslih članova iste. Međutim, carinik je bez da je zatreptao ili reč rekao, pregledao pet mađarskih i dve srpske lične karte, i zatim nas pustio da uđemo u Srbiju.

Pod uticajem hormona olakšanja koji se polako oslobađao, bio sam fasciniran, naučivši još jednu lekciju: „znate deco, u Srbiji nikad ne znate kakva glupa pravila baš morate da poštujete, ali srećom, to ne samo vi ne znate“.

Čaba Presburger (Slobodna reč)

 Granična kontrola, naslovna fotografija: Pixabay