Bedno ili bezbedno?

Unija sindikata podseća, da su u mnogim školama roditelji i radnici prisiljeni da sami nabave zaštitne maske, ali nema ni dovoljno pojedinih sredstava za dezinfekciju i čišćenje, prema tome, „mnogo je jednostavnije da ministar potencijalne prenosioce zaraze proglasi nedisciplinovanim, nego da propiše sankcije, koje bi škole mogle da primene u slučaju nepoštovanja mera, koje su lično zatražili medicinski tim kriznog štaba i ministar.“

Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije je prve nedelje ove školske godine opisala duhovitom igrom reči. Tako misle, da iako je zvanični stav da je uprkos izmenjenim okolnostima školska godina započela uspešno i teče dobro, da se za prve dve nedelje pre može reći da su bedne, nego bezbedne. Prema portalu 021, sa ovim se slažu i roditelji sa kojima su razgovarali. Sam šef ministarstva se time hvalio, da često dobija snimke na kojima se vide učenici bez maske. (Posle dve nedelje mu je to sigurno dosadilo, pa je zvanično zamolio roditelje da mu ne šalju slične snimke!) Ali je po njemu ovo isključivo „neuspeh direktora škola“, tako da njihovo pozivanje na odgovornost neće izostati. Za početak je odmah tri i smenio. (Kako se kasnije ispostavilo, malo je preterao sa sopstvenom revnošću: od tih troje, jedan je sam dao otkaz, ali ne zbog ovoga, već zato što je otišao na drugo, sigurno bolje radno mesto).

Nije neuobičajeno da Šarčevićeva samovolja maskirana kao strogoća stavlja direktore na nišan, jer mu je uspelo da najnovijom izmenom zakona postigne, da jedino protiv njih može delovati sam, gotovo bez ograničenja, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu. A već je manje razumljivo, da pošto je u skoro celoj državi došlo do promene mandata šefova institucija, i ni slučajno se nije desilo, da ne imenuju nekog koga je izabrala vladajuća stranka (ili njen lojalni manjinski partner), ministarska „nesklonost“ je još uvek živa.

Potreban je konsenzus

Većina lekara se slaže da socijalna udaljenost, izbegavanje gužve, dezinfekcija i nošenje maske mogu značajno smanjiti rizik od infekcije, kao i usporiti širenje epidemije, ali ne pružaju potpunu sigurnost. Ovo nekako uravnotežuje nastale neprijatnosti.

Međutim, poštovanje mera zaštite je „samo“ preporuka, na osnovu kojih se ne može doneti obavezujuća mera – kažu advokati. A za veoma podeljenu javnost po pitanju epidemije, ovo je sasvim dovoljno, da situaciju protumači svako na svoj način, kao i da se tome shodno ponaša.

Ova protivurečna situacija je svuda rizična, a posebno u zajednici gde su deca, s obzirom da škola treba(lo bi) da bude mesto na kome se prenose vrednosti i slede norme. A za ovo je pak potreban konsenzus, jer bez njega to ne može biti efikasno. Stoga se svaljuje ogromna odgovornost na sve tangirane, posebno na odrasle, u tome da postignu konsenzus po pitanju zdravlja i bezbednosti njihove dece.

Očigledno je da je cilj izbeći veći rizik. Prisustvo i širenje epidemije se ne može poreći, a ponajmanje njene moguće posledice. U ovom slučaju, to bi sigurno bio koristan konsenzus, i manje rizično, da se prihvatimo i pridržavamo nekih nezgodnih mera – čak i u slučaju ličnih sumnji. Barem dotle, dok to može uticati na sigurnost drugih.

Prilično je neprijatna i nezgodna stvar za sve, ako neko pokuša da „sabotira“ mere koje su zvanične i koje se zahtevaju od institucija, čak i onda, ako je iz sopstvenog ugla „u pravu“, recimo, roditelj, ako je mišljenja, da čak ni u slučaju sumnje na epidemiju njegovo dete niko ne može lišiti ustavnog prava na obrazovanje, ili prosvetni radnik, ako se poziva na to, da je „preporuka ne znači obavezu“, pa se ne može ni pozvati na odgovornost, ako na času ne stavi masku.

Kako onda neko može da se ponaša verodostojno pred učenicima?

Neprijatnosti se mogu ublažiti

Majka jednog učenika nižih razreda osnovne škole je podelila fotografiju na najvećoj društvenoj stranici: ovako izgleda maska jednog učenika nakon tri sata nošenja. Mislim da ne treba detaljno opisivati prizor. Nema sumnje, da jedna nije dovoljna za jedan školski dan. I verovatno ih ni ne treba kupiti u prodavnici, u principu je možete koristiti samo jednom, ko zna od kakve je kineske plastike proizvedena na kineskim proizvodnim linijama, niti dati prednost zagađivačima životne sredine, jer se dugo ne razgrađuju nakon jednokratne upotrebe, kojima je velikoprodajna cena otprilike 16 dinara, ali je naša brižna država „usred“ epidemije tu cenu iskrojila na tričavih 120 dinara, a danas se u prodavnicama nudi za između 28 i 100 dinara (ali uglavnom oko 40 – 50 dinara).

Originalno uputstvo preporučuje najmanje tri maske po detetu. Nekoliko dana su vesti glasile, da se samo gore navedeno može nositi u školama. Možda je u tome postojala neka (i ne tako) skrivena namera, da brzo rasprodaju robu nabavljenu u naporima prolećne groznice (i sa istupanjem šefa države!) i u milionskim sumama. Ideja je kasnije promenjena, a čika Kon je rekao, da to ipak neće biti tako, u stvari, čak i dobra meka pamučna maska koju je baka sašila sa puno ljubavi može doći u obzir.

Očigledno da ovde takođe treba tražiti i rešenje za gore navedene protivrečnosti. Ako iza neprijatnosti negde tamo osećamo i nečiju ljubav, biće je mnogo, mnogo lakše podneti. A ljubav čak i kod nas može biti bolja, od neprijateljstva.

Ferenc Beretka (Slobodna reč)

Učenik u školi sa maskom, naslovna fotografija: Pixabay