Bolesti se mogu sprečiti

Bolesti su povezane sa našim stilom života – znamo mi to, ali veoma teško se odlučujemo za promene, najčešće samo tada, kada proces više i ne možemo da preokrenemo. Srećom, ako želimo da promenimo svoje prehrambene navike ili svoj sedeći način života, tada možemo dobiti pravu pomoć za to.

Evelin Dupak iz Čoke je 2018. godine diplomirala na Univerzitetu u Segedinu kao stručnjakinja za razvoj zdravlja, a zatim je magistrirala iz nutricionističkih nauka na Univerzitetu Semmelweis u Budimpešti, u junu ove godine. Radi kao savetnica za životni stil u privatnoj praksi Medica Netter u Senti.

Zbog čega vam se ljudi najčešće obraćaju za pomoći?

-Kao savetnica za životni stil i nutricionista, mogu da savetujem ljude kako da zdravije žive, kako da istraju u odlukama koje podržavaju njihovo zdravlje, kako da kupuju, da biraju sastojke, kako da sastavljaju obroke u sadašnjim vremenima. Gubitak kilograma i sistematičnije upravljanje vremenom – zbog toga me najčešće potraže. Osim toga sam se takođe bavila i osobom kojoj je bilo potrebno povećanje mase, jer i to je prilično rasprostranjen problem, da je neko suviše mršav.

Informacijama do zdravlja

Da li Vas potraže i u vezi pojedinih bolesti?

-Bavim se i visokim holesterolom u krvi, visokim pritiskom i početnom rezistencijom na insulin. Moram da kažem da se ne bavim lekovima, to je posao lekara. Mogu mnogo da uradim u tome, da naučim klijenta šta je zapravo njegova bolest, da vidi i razume šta su stvari koje u vezi toga može da radi, a koje ne. Mogu da ga informišem šta i kako utiče na bolest, koje su to aktivnosti koje pogoršavaju stanje, a koje su one koje dodaju još nekoliko zdravih godina njegovom životu.

Šta se dešava ako nekom kao posledica savetovanja krvna slika bude takva da može da ostavi lekove?

-Mi nemamo nikakva prava da prepišemo ili oduzmemo lek. Zapravo, ako se nečija krvna slika popravi nakon nekoliko meseci, tada možemo preporučiti izostavljanje leka, ali to nadležni lekar mora da odobri. Mi naučimo ljude da tretiraju svoju bolest, to jest, da tako sklope svoj prehrambeni sistem da se bolest ne pogorša.

Koja je osnova Vašeg posla?

-Najčešće u lekarskoj ordinaciji pacijenti ne dobijaju odgovarajuće informacije, kako bi trebalo da se hrane pored lekova. Naš zadatak je da im to pokažemo.

S druge strane, u Vojvodini je malo ovakvih stručnjaka, u poređenju sa brojem onih koji svakodnevno koriste neki lek.

-U Vojvodini nas je malo, to je činjenica. Ja sam studije završila u Budmpešti, ali je najbliži univerzitet u Zemunu, gde se bave savetovanjem o načinu života i naukom o ishrani. Koliko znam, u Vojvodini nema nutricionista koji govore mađarski jezik, a da su diplomirali u Srbiji. U Vojvodini je svest o zdravlju takođe niska, što je tipično i za Mađarsku, osim glavnog grada. Kod nas to ne funkcioniše još tako kao u zapadnim zemljama, ili recimo u Kanadi. Na ovim mestima deluje, kao da nutricionista dopunjuje rad lekara. Kada se kod lekara pojavi čovek koji ima neku bolest, ali još uvek ne mora da bude tretiran lekovima – znači može se to uraditi i promenom načina života – onda mu lekar ne prepiše lekove, već ga pošalje kod nutricioniste. Nažalost, naš zdravstveni sistem nije ovako izgrađen. Mi nigde ne bi mogli da se zaposlimo u regionu pored lekara, u svrhu toga, da pokušamo da pomognemo savetovanjem, pre uzimanja lekova.

Preduprediti lekove

Kako ovo kod nas funkcioniše?

-Kod nas je nažalost to praksa, da većina lekara započinje sa lekovima kada je još uvek moguće intervenisati.

Kada se Vama jave ljudi sa određenom bolešću, da li je onda već kasno preokrenuti proces, da li onda već uzimaju lekove?

-Da, najčešće je tako. I pored lekova, počinjemo sa radom i obično treba šest meseci do godinu dana da bi rezultati krvi zaista bili dobri. Sa ovim rezultatima krvi, pacijent se javi svom lekaru, koji će odlučiti da li pacijent treba da obustavi uzimanje leka ili da smanji dozu. Nažalost, primetila sam, da izabrani lekari nisu tako fleksibilni kao na zapadu. Imala sam klijenta koji je prestao da uzima lekove za hipertenziju, ali to generalno nažalost nije praksa.

Kako se može savetom uticati na neku bolest?

-Na primer, ako kod mene dođe jedan pacijent sa insulinskom rezistencijom, onda znamo da ima nekoliko meseci do nekoliko godina, da pređe u stadijum šećerne bolesti tipa 2. Prvo mora da uzima lekove, zatim insulin, u zavisnosti od toga kako leči bolest svojim životnim stilom. Zapravo, ja ovde imam priliku da intervenišem. Promenom načina života, klijent može da ostavi lekove. Može i to da se desi da ne, ali ne upada dijabetes 2 i neće imati potrebe za insulinom ili možda tek za 30 godina. To jako nije svejedno.

Vojvođanka ste, a i Vi sami živite na selu. Sa kakvim problemima se Vojvođani bore zbog svoje ishrane i načina života?

-Jedan od najvećih problema vojvođanske, a i sprske kuhinje je taj, što se bazira na mesu, pa tako dolazi do bolesti zbog konzumiranja previše mesa. Veoma malo ljudi u našem regionu može da kaže da su kod njih zastupljeni i bezmesni dani. Meso se pojavljuje u nekom obroku, ili u doručku i večeri ili u ručku. Smatram da je količina konzumiranog mesa ogroman problem, a pored toga se i pojam priloga iscrpljuje u pečenom krompiru i pirinču. Zapravo smo to nasledili od prethodnih generacija, tako smo se socijalizovali. Postoji mnogo žitarica koje mogu biti opcione, poput heljde, prosa, spelte, durum pšenice. One su skoro nepoznate Vojvođanima, premda nisu toliko skupe, da ih prosečan čovek ne može sebi dozvoliti. Pre će biti da je reč o tome da do sada nisu bili informisani o tome kakve opcije postoje. Socijalizovali smo se tako, da je na stolu uvek bio beli hleb, a i pecivo se sprema od belog brašna. Ako nekome kažemo da hleb može biti isto tako ukusan i od speltinog brašna, već se sudaramo sa običajima. Ako nešto 30 – 40 godina radite na jedan način, nije tako lako preći na neki drugi. Najveći problem je kako navići čoveka od 50 – 60 godina, koji ima ustaljene navike, na zdraviji način života. Kod takvog čoveka se može napredovati samo jako sitnim koracima, pronaći alternativu za zdravu opciju.

Započnimo dan doručkom

Mladi su mnogo fleksibilniji, naime, mnogo njih pazi na zdravu ishranu, pa ipak imate i mladih pacijenata.

-Da, jedan od najvećih problema današnjice, a koji nije karakterističan samo za Vojvodinu, nego na globalnom nivou, stalna jurnjava i konstantna prinuda za postizanjem ciljeva. Zbog toga ljudi najčešće odbacuju doručak, da bi uštedeli vreme u užurbanom jutarnjem odlasku. A doručak je baza našeg dana. Ako se ostatak dana i hranimo zdravo, s tim da smo preskočili doručak, ni onda nećemo imati pravilnu izvedbu tokom dana, jer preskakanje doručka uzrokuje nestabilan nivo šećera u krvi tokom celog dana, što može prouzrokovati talase gladi. Nažalost, imam vrlo malo klijenata kod kojih nisam morala da se bavim time, kada i kako da uključe doručak u svoj dan. Najčešće nije ni to problem šta, nego kada.

U kojoj meri fizička aktivnost pomaže?

-Ima onih koji vole da se bave sportom kao hobijem, ali to ne čine dovoljno. Količina bavljenja sportom, za koje možemo da kažemo da pozitivno utiče na zdravlje, to jest, da predupređuje bolesti, je najmanje tri do četiri treninga nedeljno po sat vremena. Naravno i to puno znači, ako neko samo deset minuta dnevno šeta, ali za prevenciju je potrebno nedeljno tri puta po šezdeset minuta treninga. Nažalost, kod nas nije karakteristično da neko pronađe telesnu vežbu koja mu najviše odgovara, pa da to i radi sat vremena tri puta nedeljno. Ovo proizilazi i iz nedostatka infrastrukture. U Vojvodini ima puno malih sela, gde nema odgovarajuće mogućnosti za telesnu vežbu, tako da je ovaj problem suštinski.

Danas se, uz pomoć tehnologije može vežbati i ispred televizora ili računara kod kuće.

-Da, ali po mom iskustvu, ljudima treba neka pokretačka snaga. Veoma mali broj ljudi vežba sam kod kuće. Najvećem broju njih je potrebna grupa, koja ih motiviše. Ali pre svega je najpotrebnije, da svako nađe sportsku granu, formu, koju rado upražnjava, i ne trenira je pod moranjem. Samo onda može da se trenira srcem i dušom, ako uživamo u onome što radimo.

Starijim ljudima je teže da počnu redovno da se kreću, jer nažalost ima jako malo mesta gde je rekreacija za starije organizovana. Šta im preporučujete da rade?

-Treba pogledati koje su mogućnosti dostupne u datom mestu. Ali stariji ljudi već moraju da paze na zglobove, ne smeju da se bave jačim sportovima. Preporučujem šetnju, pošto je besplatna. Uglavnom vidim to, da kada i lekar kaže da je potrebno kretanje, ljudi to i urade zbog svog zdravlja. Naročito ako već imaju i unuče, zbog kojeg vredi promeniti način života, kako bi što više vremena mogli da provode zajedno zdravo. I vežbe za kičmu su dobre za starije, kao i aquafitness, jer ne opterećuje zglobove.

Bez podrške je jako teško

Da li je dovoljno fizičke aktivnosti ako kopamo po našoj maloj bašti ili radimo kućne poslove?

-Ne. Naravno i to je mnogo bolje, nego ništa. Spremanje, kao i baštovanstvo, spadaju u lakše fizičke poslove, koji u svakom slučaju nešto znače, jer tokom njih čučnemo, sagnemo se, ustanemo itd, ali s obzirom da to nije dovoljno intenzivno, efekat prevencije nije toliki kao kod redovnog treninga. I od mladih često čujem opravdanje da se zbog toga ne bave sportom, jer se bave stojećim poslom, ili se šetaju. Ali ni za to ne možemo da kažemo da je sport. A sedeći posao vremenom može da uzrokuje veoma velike probleme, te je u ovom slučaju redovno kretanje u svakom slučaju potrebno zbog prevencije bolesti.

Žene imaju veoma veliku odgovornost, što se tiče navikavanja na zdrav život, jer je kod nas još uvek karakterističnije da žena vodi domaćinstvo, kuva i obavlja kupovinu.

-Na ženama je ogroman teret. I žena je najčešće u radnom odnosu, kao i muškarac, ali je osim toga na njoj i spremanje, obavljanje kupovine, kuvanje, podizanje deteta. Nemam samo jednu klijentkinju – zapravo, velika većina mojih klijenata, čak 80 odsto su žene, koje pokušavaju da promene svoj način života, jer su dobile neku dijagnozu, a partner ih ne podržava u tome. U ovakvim slučajevima žena ima još više posla, jer mora da kuva za porodicu, koja neće da se zajedno sa njom zdravije hrani, i za sebe, jer želi što duže da bude sa svojom porodicom – ako je moguće zdravije. Iz mog iskustva, čest je slučaj da žena koja želi da promeni način života mora da priprema dva jelovnika: jedan zdrav, da samu sebe leči, i jedan uobičajen, jer je porodica potpuno osuđuje i ne podržava taj način ishrane, koji sam ja prepisala svojoj klijentkinji. Promena načina života je veoma teška, naročito ako nemamo podršku zajednice. Bilo bi dobro, ako bi i suprug i deca to prihvatili, zajedno sa njom uradili – i to bi bilo to što bi potpomoglo promenu, i što bi bilo motivišuće. Nažalost, ovo kod nas nije karakteristično.

Žaklina Vigi Žoldoš (Slobodna reč)

 Evelin Dupak (foto: privatna arhiva)

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo