Ne samo zbog prirodnog opadanja broja stanovnika, nego u prvom redu kao posledica emigracije mladih, sela u Srbiji stalno se prazne. Ni Vojvodina po ovome nije izuzetak, mada u Banatu, Bačkoj i Sremu još uvek u svim naseljima žive ljudi. Potpuno napuštanje je karakteristično uglavnom za oblasti južno od Save.

Danas već u 1.500 sela ili nema nijednog meštanina, ili nekretnine, nekadašnje rodne kuće njihovih roditelja ili baka i deka njihovi naslednici koji su se odavno preselili u grad koriste samo za vikend odmor. Uz zgrade uglavnom pripada i manje ili veće dvorište, a tokom godina su ova nekada plodna područja zarasla u korov ili kako na selu kažu, podivljala. Ovo stanje se može i videti i u mnogim (vojvođanskim) seoskim kućama, a danas praktično niko i ne mari za to. Pravno međutim, imaju vlasnika, pa državni organi i ne obraćaju previše pažnje na njih. Tim pre što se i u državnom vlasništvu nađe podosta zemljišta koje se ne obrađuju. Istina, to su uglavnom pašnjaci, livade, močvare, ili napušteni voćnjaci, nekada u privatnom vlasništvu, ali iz nekog razloga sada u rukama države, a koje su nadležni organi nekoliko puta pokušali da izdaju, ali bez uspeha.

Inače, za državnu „brigu“ je tipično, da su u vlasništvu ili njima upravljaju razne direkcije i agencije koje postoje na najvišem državnom nivou. Sudbina otprilike 80.000 hektara je prepuštena lokalnim vlastima, a oni su i uspeli da pronađu neko srednje rešenje, da „vuk bude sit, a i ovce na broju“. Prvenstveno planinski, brdoviti delovi su jednostavno, naravno, po veoma pristupačnom najmu, ponuđeni uzgajivačima koza, ovaca i goveda, bujni pašnjaci su razgrabljeni i već ih decenijama koriste. I to je indikativno, da do sada niko od njih nije izrazio nameru da ih i kupi. Njima je sasvim dovoljna jeftina ispaša, zašto bi sebe opterećivali nepotrebnom gnjavažom plaćajući razne poreze i doprinose povezane sa vlasništvom.

Država se u poslednje tri godine na ovaj način oslobodila više od 5.000 hektara. Međutim, samo Svevišnji zna, koliko (desetina) hiljada hektara bi moglo da se koristi pomoću ovog rešenja, jedini problem je taj, što oni, kojima bi ovo bio (dobro plaćen) posao, nemaju druga posla, nego da traže nove unajmljivače.

Zanimljiva stvar u vezi pomenutih zakupljenih 5.000 hektara je i da ta oni koji je iznajmljuju ne moraju pet godina ni dinara da plaćaju, ali su se s druge strane obavezali/obavezuju, da će za pola veka ovo podivljalo područje učiniti produktivnim. Naizgled je ovo veoma fer dogovor. Međutim, pravi seljaci znaju, da je ono što je besplatno, prilično skupo. Naime, posebno u brdskim predelima, nije ni lako, ni jeftino učiniti zemlju pogodnom za poljoprivrednu proizvodnju. Laki traktor IMT 39, nazvan Ferguson, nije dovoljan da probije tlo tvrdo kao kamen, čak ni nekadašnji Zetori ne bi mogli da se nose sa njim. Drugim rečima, potreban je traktor visokih performansi, kao i plug sa dubinom okretanja, jer ako neko zaista namerava da efikasno uzgaja nešto u tom području, ne može da se zadovolji „zakivanjem“ dubine od 10 cola (25 cm), nego će morati da prodre više puta do dubine od 35 – 40 santimetara. Samo onima koji nisu upoznati sa oranjem i setvom treba objasniti da se potrošnja radne mašine pri takvoj obradi tla višestruko povećava. I to je samo razbijanje tla! Gde je plevljenje, tanjiranje, oranje, itd. Ovo prvo je utoliko zeznutije i skuplje, ako još i korov treba uništiti. U ovom slučaju, za potpuno uništavanje korova su potrebne kante i kante Totala ili Glifosinske kiseline.

Nije slučajno, što po isteku petogodišnjeg perioda tokom koje država daje u zakup besplatno, ista zahteva od zakupca da postigne normalan proizvodni kapacitet parcele. Međutim, za to vreme, za „razbijanje“ jednog hektara je potrebno između 1.000 i 2.500 evra. Odnosno, godišnji „zakup“ se kreće između 200 i 500 evra. A za taj novac je i danas moguće kontinuirano i pošteno iznajmiti obradivo zemljište. A čak ni to nije utešno što nakon isteka pet godina, zakupac uživa privilegiju zakupa još 25 godina, a za to vreme je dužan da na državni sto spusti 60 odsto standardne zakupnine.

Onaj ko se ozbiljno bavi poljoprivrednom proizvodnjom, sigurno izračuna, da li uopšte vredi upustiti se u takvu „avanturu“. Tim pre, što ništa ne garantuje, da li će plodno zemljište, dovedeno u red za pet godina, posebno usred nepredvidivih vremenskih uslova, odužiti svom zakupcu na uloženom novcu, vremenu i trudu.

S obzirom da gore navedeno, možda više i nije tako čudno, što se seljaci ne grabe za ovakve parcele. Oni najbolje i znaju, da ova „besplatnost“ može biti veoma skupa u krajnjem obračunu.

Mihalj Bot (Slobodna reč)

 Zemljište, naslovna fotografija: Pixabay