Prošlo je bezmalo mesec dana od kada su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Avdulah Hoti, u prisustvu američkog predsednika Donalda Trampa, potpisali sporazum čiji značaj, ako ga zaista ima, još uvek nije precizno razjašnjen. Iako je o tom sporazumu do sada ispisano bezbroj izveštaja, analiza i ocena u „medijima“, iako je hvaljen naširoko i nadugačko od strane poslušnika vlasti kao odličan posao za Srbiju, za njenu ekonomiju, ali i za region, za našu saradnju sa SAD, čini se da je njegov najvažniji domet zapravo to što je u pitanju pokazna vežba iz manipulacije javnim mnjenjem i biračima.

Jer, kako drugačije tumačiti to da Tramp navodno ne zna da masovnih ubijanja u regionu nema još od kada je NATO bombardovao i razorio Srbiju tokom mandata Bila Klintona pre 21 godinu? Valja podsetiti da se nakon najave da bi svi akteri ove vašingtonske ujdurme mogli biti nominovani za Nobelovu nagradu, predsednik SAD u jeku predizborne kampanje pohvalio svojim pristalicama kako je sporazumom zaustavljeno masovno ubijanje u regionu koje traje „stotinama godina“. Prosto je nemoguće da se slučajno dogodi ovakva omaška, već pre da je u pitanju skupljanje jeftinih političkih poena.

Dalibor Stupar, foto: N1

Sa druge strane, nama s jeftinijim ulaznicama prezentovan je igrokaz u koji je upregnuta čitava režimska mašinerija kako bi nam predočila da se, kao bajagi, Vučić usprotivio nekoj, kasnije se ispostavilo nepostojećoj, tački 10 koja je navodno značila priznanje Kosova. A šta je ovo nego direktno priznanje da Kosovo nije u Srbiji? Ana Brnabić, koja nije bila u Vašingtonu kako bi s kolegom premijerom potpisala taj dokument, ocenila je sporazum kao istorijski, napominjući da ćemo tek u narednim godinama shvatiti njegovu važnost. Svakako je istorijska činjenica da je Republika Srbija u Americi potpisala nekakav sporazum o ekonomskoj saradnji sa SOPSTVENOM pokrajinom.

Pitanje koje se nameće, iako se u javnosti ne postavlja, jeste po kom osnovu je taj sporazum uopšte potpisan? I ne mislim tu na to je li Vučić, kao predsednik Republike, još jednom iskoračio van svojih nadležnosti. Kosovo je, ponavljaju nam po 1.000 puta dnevno režimski toaletoidi i botovi, Srbija! To garantuje i Ustav, trube vascele dane pripadnici 1244 sekte diljem internetskih bespuća…

Istovremeno svi složno ćute o tome da Republika Srbija ima DVE pokrajine. Član 182. Ustava, u stavu 2 jasno kaže: Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. Taj „Noćni Ustav“ iz 2006. godine još je u svojoj preambuli napravio diskriminaciju među pokrajinama, navodeći kako je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose…“ AP Vojvodina se tu ne pominje.

Suštinska i, valjda, nesuštinska autonomija pokrajina očigledna je pravna realnost ove zemlje. Pa tako ona sa suštinskom autonomijom (Kosovo) ima mogućnosti da sa državom Srbijom potpisuje nekakve istorijske sporazume uz prisustvo državnika trećih zemalja, dok ona sa nesuštinskom autonomijom (Vojvodina) ima pravo na sporadične zajedničke sednice dveju vlada na kojima joj se ispostavljaju zadaci koje mora da izvrši. A čak ni to joj ne garantuje da će biti ispunjen ustavom utvrđen cenzus od „najmanje sedam odsto budžeta“ koji za Kosovo nikad nije postojao. Tamo se godinama sipa šakom i kapom.

Naravno da sve te pravno-jezičke vratolomije koje slušamo godinama imaju samo jedan cilj – da se sakrije da je Kosovo samostalna država ili u najmanju ruku protektorat oko kojeg se Srbija ne pita ama baš ništa. Pretposlednji deo nekadašnje SFRJ koji je glavom bez obzira (i uz krvav rat) pobegao od Srbije. Da nije tako, ne bi malo-malo neki ministar ili državni službenik bio sprečen da uđe na teritoriju „južne srBske pokrajine“. Takav potez vojvođanska vlada ni na koji način ne bi mogla da preduzme. Koja je pokrajina onda stvarni deo Srbije?

Je li bez veze tražiti da jedna pokrajina dobije ono što druga ima? Da budu ravnopravne? Može li i Vojvodina da potpiše obavezujući istorijski ekonomski sporazum sa matičnom državom koji će doprineti boljitku ovog regiona? Ovaj drugi bi mogao, kao kontrateza vašingtonskom, biti potpisan u Briselu ili negde u Holandiji. Možda Norveškoj? Možda bi nakon tog čak i same pokrajine mogle da međusobno potpišu treći sporazum? Pa da nam ovo regionalno blagostanje dodatno procveta. Zašto bi „Autoput mira“ s trasom Niš-Priština-Tirana-Drač trebalo da ima prednost od, na primer, autoputa kroz Banat, prema Rumuniji?

Naravno da se takvo nešto neće dogoditi jer je jasno da je Kosovo nezavisno od Srbije, a sporazum je zapravo potpisan na državnom nivou. Insistiranje na lažima koje ovu neprijatnu istinu negiraju zapravo pokazuje da nešto debelo vonja na ovoj teritoriji koja se pretenciozno naziva državom Srbijom. Za utehu je jedino to što se u poslednje vreme neistine i nebulozne konstrukcije sve brže rasipaju i što ih je sve teže sakriti. No, opstanu li one i dalje kao zvanična politika, nikoga ne bi trebalo da iznenadi ako epilog bude još sporazuma, ovog puta sa drugom pokrajinom.

Autor je novinar portala Autonomija.info i Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra. Takođe, za Autonomiju objavljuje i karikature, kojima se kritički osvrće na društvenu i političku stvarnost. 

(Slobodna reč)

 Karikatura: Dalibor Stupar (Stups), izvor: Autonomija.info