Pre sedam godina je tadašnja vlada sa velikim elanom najavila da će smanjiti jaz između plata onih na pozicijama, koje zahtevaju iste kvalifikacije, odnosno, da će klasifikovati one koji rade u javnom sektoru u takozvane platne razrede.

Ovo rešenje nije novi „izum“, jer je posle Drugog svetskog rata komunistički režim – naravno po ugledu na ruski sistem – ovo već primenjivao, ali u kasnijem sistemu, koji je transformisan u socijalizam, vladajuća nomenklatura, posebno 1948. tj. nakon što se Tito sporečkao sa Staljinom, pokušao je da izbegne čak i senke boljševičke prakse. Mnogo decenija je Centralni komitet SKJ definisao principe, a gradski i opštinski „komiteti“ su se morali tome prilagođavati, ali su takođe imali i pravo i ovlašćenje da određuju visinu plata u firmama.

Posle političkog polu – prevrata od pre trideset godina, sve se promenilo, posebno kada je isforsirana privatizacija, u skladu sa pljačkom, dobila zamah. Gotovo sve je došlo u posed pojedinaca, a oni su bili, i još uvek su, gospodari života i smrti na „svom sopstvenom đubrištu“.  U rukama države, tačnije vlade, ostala je sudbina približno 450.000 ljudi, koji zaradu primaju direktno ili indirektno iz budžeta, pa uprvo zbog toga oni neupućeniji mogu verovati u to, da jednako kvalifikovani mogu da posegnu u šešir za iste novce. Međutim, praksa pokazuje da o tome nema ni reči!

Štaviše, čak i gradonačelnik najmanje opštine predstavlja vlast jedne osobe, a podređene može nagraditi po svojoj volji, a da pritom ne zaboravlja da i njemu pretekne nešto novca.

Kao rezultat svega ovoga, možemo zaključiti, da je „državni posao“ reka u kojoj teče med i mleko, međutim, prema jednom nedavno objavljenom zvaničnom izveštaju, situacija je sasvim drugačija.

S obzirom da se objavljeni podaci – sa jednim izuzetkom – odnose na užu Srbiju, njene gradove i opštine, izuzev Subotice, mogu se analizirati samo tamošnje relevantno stanje.

U Subotici je na primer plata gradonačelnika 110.000 dinara, oni sa fakultetskim obrazovanjem dobijaju manje od 50.000 dinara, dok oni sa srednjom školom dobijaju samo 32.000 dinara, što je jedva nešto više od zakonom zagarantovanog minimalca.

Prvi čovek Novog Beograda prvog u mesecu kući može da odnese 123.000 dinara, a slično njemu fakultetski obrazovani radnici samo 47.180, dok oni sa srednjom školom mogu da računaju na 36.000 dinara.

U siromašnijim opštinama je situacija još gora. Gradonačelnik Trstenika je prinuđen da se zadovolji sa 91.186 dinara, kadar sa srednjom školom sa samo 30.565, a oni u statusu zaposlenih primaju 37.353 dinara. Situacija je slična i u Ćupriji, Vranju, Paraćinu, Topoli i Novom Pazaru.

Rado bi se pozabavili i podacima u većim gradovima u Srbiji, ali zvanični izveštaj ne uključuje statistiku za glavni grad, Novi Sad, Niš i Kragujevac. A to nameće sumnju da je tamo situacija mnogo bolja. Ovo je utoliko verovatnije, jer je beogradski sindikat nedavno otvoreno zahtevao, da minimalac kod njih bude veći za 20 odsto u odnosu na onaj koji je odredila vlada, jer je – po njima – u glavnom gradu skuplji život. Ovo međutim opovrgavaju brojni podaci o pijačnim cenana, kao i oni u prodavnicama i robnim kućama. I iz gornjeg, prilično skučenog izveštaja, proizilazi nekoliko pitanja. U prvom redu to, da uprkos naizgled niskih plata, zašto je to „državni posao“ tako popularno? Poznato je naime, da u upravi, ne malom broju škola ili drugo, uz mali broj izuzetaka, u instituciju pod patronatom vlade može se ući samo tako, ako kandidat visoko iznad glave maše partijskom knjižicom vladajuće stranke (i) na lokalnom nivou.

Nema sumnje da je prikladno saopštiti poreskim obveznicima upotrebu državnog novca, ali prema naznakama, ovo odgovara samo polu – istini, jer politički interes naime diktira, da rukovodstvo države ubedi ljude po svaku cenu, da dobro raspolaže javnim novcem, i da njihovi službenici nemaju šanse da se kupaju u medu i mleku. Istovremeno, duboko ćute o situaciji u javnim preduzećima na nacionalnom nivou (Srbijagas, Vode Srbije, elektroprivreda itd.), jer bi teško ispunili svoje ciljeve kada bi ljudi postali svesni da se kod „električara“ prosečna plata opasno približila sumi od sto hiljada dinara. Iz ovoga direktno proizilazi, da iz trezora nagrađuju lidere nekih kompanija koje je odabrala i podržala vlada, znatno iznad svojih mogućnosti. Premda se u dva najveća preduzeća u Srbiji podaci o velikim gubicima ponavljaju gotovo svake godine.

Dakle, dok na opštinskim nivoima službenici u kancelarijama ponekad odlaze na posao za nadnicu za glad, drugde rasipaju novac koji ni ne zarađuju.

Možda postoji neka logika u ovoj praksi, ali i onda visi pitanje u vazduhu: ko ovo razume!?

Mihalj Bot (Slobodna reč)

Novac, naslovna fotografija: Pixabay