Gljivarskom stazom ili tragovima traktora

Tih dana jutra su bila prekrivena injem. Iako je dnevna temperatura bila prilično visoka, noću se spuštala ispod nule. Odlučili smo da iskoristimo lep oktobarski dan da posetimo poznatu Gljivarsku stazu na Kopaoniku, ali polazeći od njenog “kraja”, odnosno, od Jarma.

Nije bilo lako naći stazu s ove strane, jer se do nje dolazi preko neoznačene travnate površine. Nekom intuicijom i okvirnim poznavanjem geografskog položaja staze, prešli smo potočić i naišli na prvu tablu. Krajolik je bio prošaran od inja belom visokom livadskom travom i stablima visokih stabala smrče i jele. Sunce se probijalo kroz njihove iglice i davalo našem vidiku jednu magičnu notu. Netaknuta priroda, žubor vode, miris čistog hladnog vazduha i toplina sunčevih zraka, svetlucanje svuda oko nas. Osećali smo kao da smo u bajci.

Kako smo napredovali stazom, tako su se ređale table. Russula integra, boletus edulis, armillaria mellea, pleurotus ostreatus, caloboletus calopus i mnoge druge. Čitali smo informacije o različitim vrstama gljiva koje se na ovom području mogu naći i, uprkos tome što im nije sezona, pokušavali da nađemo neke primerke u okolini. I nismo se razočarali – mnoštvo gljiva pratilo je naš put. Bile su ušuškane po panjevima, starim deblima, oko drveća kao u kolo da su se uhvatile, pomešane sa popadalim iglicama i šišarkama. Zastajali smo kod svake table: amanita phalloides, zelena pupavka, šešir okruglast, pa raširen i zaravnjen, najčešće u maslinastozelenim nijansama, plodi tokom leta i jeseni po šumama, smrtno otrovna. I naiđosmo na nju! Bila je to potraga u kojoj smo uživali i usvajali nova znanja. Trudili smo se da ništa ne dotaknemo, niti uništimo svojim prisustvom. Lagano smo se kretali, kao na hodočašću, upijajući svaki trenutak kao najveću blagodet ovoga sveta, odavajući počast svekolikim čudima prirode.

Najednom se začuo zvuk koji ne pripada ovoj idili. Staza nas je vodila pravo ka njemu i on se pojačavao pretećim intenzitetom. Počeli smo da gacamo po blatu, pokušavajući da zaobiđemo veće raskopine nastale usled prolaska nekog velikog motornog vozila. Pred nama se ukazala devastirana okolina sa mnoštvom posečenih stabala, a zvuk motorne testere postao je nepodnošljiv. Svoje hodočašće smo nastavili sada već neprepoznatljivom blatnjavom Gljivarskom stazom i više nismo opažali ništa osim traktorskih tragova, blata i sveže posečenih balvana. Drvoseče su nam objasnile da je reč o redovnoj seči za koju je nadležno JP Nacionalni park “Kopaonik”. Nekako smo se iskobeljali iz blata i stigli na početak Gljivarske staze u blizini hotela Rtanj. Stigli smo na čistinu na kojoj je bila poslagana velika količina drvne mase. Na terenu su bili radnici koji su dizalicom utovarivali drva u kamion.

Uznemireni zbog onoga što smo taj dan videli na Gljivarskoj stazi, odlučili smo da se sutradan rano ujutru otisnemo u istraživanje okolnog terena, sve do tresetišta Crvene bare, koje se nalazi u II zoni zaštite, i tik uz Samokovsku reku, koja se nalazi u I zoni zaštite. Imali smo informaciju da se na području između Samokovske reke i Gljivarske staze nalazi još jedna, manje uočljiva, staza, na mapi greškom označena kao Gljivarska, i da bi ona trebalo da prolazi kroz istinski netaknutu prirodu.

I u prvi mah smo se ponadali da pojam netaknute prirode zaista može da opstane u uslovima trenda intenzivnog gazdovanja šumama, gde se, čak i u zaštićenim područjima, akcenat stavlja na proizvodnu funkciju šume. Staza, ako je tu i bila, više nije mogla ni da se nazre. Šuma je bila izbrazdana dubokim šarama traktorskih guma, i sve što smo mogli da pratimo jesu upravo putevi koje je napravio traktor kako bi mogao da izvlači posečena stabla. Po blatu i poremećenim vodnim tokovima, koji su se prilagodili izmenjenom terenu, gacali smo po uništenoj šumi pitajući se – ko od turista, ljubitelja prirode želi da se šeta ovakvim terenom i gleda ovakav spektakl? Kome je namenjena ovakva turistička atrakcija, a da nisu izvođači radova sa motornim testerama i vozači traktora sa prikačenim lancima za izvlačenje drveta? Sa žaljenjem smo uvideli da je područje devastirano sve do Samokovske reke i tresetišta Crvene bare.

Ideja Gljivarske staze

„Edukativna gljivarska staza“ je projekat Mikološko-gljivarskog saveza Srbije za čiju realizaciju su 2017. godine tražena sredstva od Ministarstva zaštite životne sredine. Uprkos tome što je projekat osvojio najveći broj bodova na rang listi, tražena sredstva nisu dodeljena u potpunosti i budžet je morao biti prilagođen kako bi se uradilo “koliko-toliko”. Ostalo je da se na kraju Gljivarske staze napravi letnja edukativna učionica, ali iz MGSS-a kažu da za njenu izgradnju više nisu dobili nikakva sredstva ni na jednom konkursu na kojem su učestvovali. Ističu da je to velika šteta jer tokom godine stazu poseti više od deset hiljada turista.

U Turističkoj organizaciji opštine Raška objasnili su da je na mapi Srbije Kopaonik prepoznatljiv kao gljivarski kraj. Svet gljiva na Kopaoniku čini oko 300 popisanih vrsta (jestivih i otrovnih), od kojih su neke retke ili prvi put pronađenje upravo na Kopaoniku.

“Bogastvo gljivama, sve popularnije bavljenje prikupljanjem gljiva, stalno unapređenje turističke ponude naše planine bio je dovoljan razlog da se izgradi edukativna gljivarska staza. Svi turisti koji žele da uživaju u prirodi mogu kroz šetnju poučnom stazom učiti o njoj i degustirati njene najukusnije plodove. Staza koja počinje u blizini konačišta Rtanj, preko Marinih voda do prostora ispod Jarma može se proći uz stručno vođenje, za organizovane grupe, ili samostalno”, rekli su nam i dodali da je postavljanje gljivarske staze značajno i za edukaciju dece koja borave na planini tokom ekskurzija ili sa porodicom. Kako kažu, “beg od buke i gužve, boravak na svežem vazduhu i duge šetnje su dodatni motiv posete ovoj stazi tokom cele godine”. Značaj Gljivarske staze ogleda se i u obogaćivanju sadržaja manifestacija koje se održavaju na Kopaoniku.

Iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije su nam potvrdili da se edukativna gljivarska staza na Kopaoniku celom dužinom nalazi u režimu zaštite III stepena. Staza kreće ispred hotela Rtanj gde je terasa – plato koji je predviđen za letnju učionicu. Do asfaltnog puta Brus – Kopaonik na drvenim postoljima je postavljena mapa i dve table sa fotografijama gljiva. Staza prelazi preko puta kod Marinih voda i nastavlja kroz šumu uz postojeću stazu, paralelno sa magistralnim putem do ispod Jarma. Staza je duga 1700 metara i na njoj je postavljeno 30 tabli, na rastojanju od po 50 metara, sa fotografijama i opisom gljiva sa Kopaonika. Prilagođena je za sve uzraste i po pozivu uz stazu dežuraju članovi udruženja gljivarskog društva Kopaonik – Raška i rendžeri NP „Kopaonik“. Ističu da se, imajući u vidu da se ovo područje nalazi u režimu zaštite III stepena, upravljačke intervencije mogu vršiti u cilju restauracije, revitalizacije i ukupnog unapređenja zaštićenog područja.

Jelena Milošević iz Mikološko-gljivarskog saveza Srbije kaže da je područno gljivarsko društvo „Kopaonik“ iz Raške nekoliko godina evidentiralo i pratilo koje su najčešće gljive koje se tu pronalaze i tako su izabrane fotografije gljiva koje su postavljene na stazu. “Područno društvo i rendžeri Nacionalnog parka sa kojima imamo odličnu saradnju, a neki od njih su i članovi područnog društva, su konstantno prisutni na toj stazi i naravno da su upoznati sa sečom šume. Mi smo protiv svake seče šume ovako kako se to sada radi. Nismo protiv seče šuma i cilju odstranjivanja bolesnih stabala ili godišnjeg minimalnog proreda. To je naš stav ali neki drugi ‘stručnjaci’ odlučuju o tome”, navodi ona.

Javno preduzeće „Nacionalni park Kopaonik“ gazduje ovim šumama po Osnovama gazdovanja šumama, Godišnjem planu gazdovanja šumama, Izvođačkim projektima i Sanacionom planu. Prema ovom planu Gljivarska staza se nalazi u okviru Gazdinske jedinice „Samokovska reka“ za koju je doneta Osnova gazdovanja šumama za period 2014-2023. godine, čiji su sastavni delovi planovi gajenja šuma, planovi prorednih seča, planovi seča obnavljanja i planovi zaštite šuma. Iz Uprave ovog javnog preduzeća javljaju da se na terenu oko staze izvode radovi iz plana seča obnavljanja i da se svi radovi izvode u skladu sa važećim Zakonom o šumama i Pravilnikom o šumskom redu. Cilj seče je, kako kažu, trajno obezbeđivanje stabilnosti šumskih sastojina, popravka zdravstvenog stanja i prirodno obnavljanje sastojina.

O gljivama

Za gljive se kaže da su najbolji ekolozi. Iz Mikološko-gljivarskog saveza su nam objasnili i zašto. Gljive su prirodni čistači prirode, to jest one su zadužene za razgradnju kompletnog biljnog otpada u jednom ekosistemu. Da nije njih za svega nekoliko godina naša planeta bi bila zatrpana biljnim otpadom. Kada su gljive prisutne, sve ide svojim tokom. Za svega nekoliko meseci otpalo lišće postane plodna šumska stelja koja hrani prisutne biljke i drveće. Mnoge gljive su partneri sa biljkama ili drvećem, odnosno žive u mikoriznoj zajednici – povezane su preko korena i micelije jedno sa drugim, gde je gljiva zadužena da svari i razgradi organski otpad. Na primer, lišće razloži na proste organske materije koje putem micelije transportuje do korena drveta ili biljke, a zauzvrat od nje dobija šećere potrebne za njen život.

Ono što mi vidimo (pečurka) je u stvari plod gljive preko koga se ona širi i razmnožava. Svako plodno telo nosi u sebi spore (seme) gljive koje se, kada gljiva sazri, izbacuje u vazduh, „otrese“ sa gljive kao prah i tako putem vetra ili životinje, koja tuda prođe i ponese sporu na svojoj dlaci ili pak pojede gljivu pa u izmetu, prenese sporu na drugo mesto. Gljive se tako prenose i razmnožavaju. Spora kojoj se steknu povoljni uslovi za klijanje: temperatura, vlaga i adekvatna podloga proklijaće i kreće njen novi život. Iz spore nastaju dalje končasta vlakna hife koje se pod zemljom šire i rastu (to se naziva micelija i to je u stvari telo gljive).

Ako je reč o mikoriznoj gljivi, tu mora postojati odgovarajuće drvo ili biljka za koju će se micelija vezati i sa kojom će ostvariti zajednicu koja joj je potrebna za dalji rast i razvoj, a posebno za plodonošenje. Kada se dve hife micelije istog pola sretnu one se „zaljube“ i spoje i tada dolazi do oplodnje. Na tom mestu kreće deoba ćelija i formiraju se strukture koje će stvoriti plodno telo gljive. Kada je micelija spoznala da će imati dovoljno hrane, vode, svetlosti i određenu temperaturu, gljiva ubrzano formira svoje plodno telo – pečurku. Životni vek plodnog tela je od nekoliko sati pa do pet dana u zavisnosti od vrste gljive. Drvenaste gljive koje rastu kao paraziti na drvetu mogu da rastu i više godina. Plodno telo sazreva, baca spore i tako se zatvara ciklus.

Stručnjaci iz MGSS-a zabrinuti su zbog aktuelnog modela gazdovanja šumama. “Sečom šuma potpuno se menja biodiverzitet i mikroklima tog prostora, a što je najvažnije mikoriznoj gljivi odstranjujete njenog partnera sa kojim živi. Dok je živo drvo sa kojim je, recimo, vrganj u mikorizi, možete brati vrganje koliko god hoćete, oni će se javiti uvek tu manje ili više. Odsecite mu drvo sa kojim je u mikorizi i tu više nema nijednog vrganja… dok se ne pojavi neko novo drvo i neka nova spora”, pojašnjava Jelena Milošević, i napominje da klimatske promene takođe utiču na carstvo gljiva. “One su prvi pokazatelji poremećaja klime, jer nagli skok temperature za nju je šok i ona te godine neće ploditi, kao i višemesečne suše koje su poslednjih godina prisutne na našim terenima. Nekada se jesenje gljive pojave u proleće kada se steknu slični i povoljni uslovi da se stvori plodno telo i gljive se prilagođavaju novonastalim uslovima. Sama seča šuma i preoravanje livada i pašnjaka dovoljna je da se potpuno uništi kompletno carstvo gljiva nekog područja, jer ono što posle seče šume nastaje je samo grmlje, trnje, kupina i zapuštena gulež koja sigurno nije adekvatno stanište za veliku većinu gljiva.”

Nacionalni park “Kopaonik”

Nacionalni park „Kopaonik” prostire se na najvišim i najočuvanijim delovima planine Kopaonik, koja se uzdiže u središnjem delu južne Srbije. Prvi put je zaštićen 1981. godine. 
Nacionalni park počinje na visini od oko 800 m, a završava se planinskim grebenima međusobno povezanim visokim prevojima. Nad njima dominira najviši Pančićev vrh (2.017 m nadmorske visine). Najveća površina parka obuhvata centralni i najšumovitiji deo kopaoničkog masiva, prostrani, relativno zaravnjeni predeo visok oko 1.700 m. Ovaj deo masiva poznat je kao Ravni Kopaonik. Karakterišu ga nesvakidašnja lepota i raznovrsnost predela: planinski vrhovi, pašnjaci, guste četinarske i mešovite lišćarsko – četinarske šume, zaravni sa izvorima, klisure, razliveni potoci i tresetišta.
O značaju Kopaonika za očuvanje biološke raznovrnosti govori podatak da na njemu raste 11,9% balkanskih visokoplaninskih endemita. Takođe, na Crvenoj listi flore Srbije nalazi se 50 vrsta, na Evropskoj crvenoj listi četiri vrste i na spisku prirodnih retkosti Srbije 30 vrsta biljaka ovog masiva.
Nacionalni park “Kopaonik” podeljen je u tri zone zaštite, od čega zonu I stepena zaštite obuhvata samo 1.459,05 ha, odnosno svega 12,10% od celokupne površine nacionalnog parka.

 

Mina Delić (Slobodna reč)

Gljive, naslovna fotografija: Mina Delić