Pre trideset godina, 1. decembra 1990. godine, 75 metara ispod Lamanša, rukovali su se jedan britanski i francuski inženjer. Tog dana su se susrele bušilice u tunelu Lamanš, to u jednom pravcu sa kopna i drugom iz pravca Britanskih ostrva. Ujedinjeno Kraljevstvo se i fizički pridružilo ujedinjujućoj Evropi, čiji su diktatori tada bili proterani svuda zapadno od sovjetskih granica.
Osim u Srbiji.
Treći tužni Božić se približavao u najrazvijenijem, ali i najmaćehinskijem delu potonje – u Vojvodini. Došli su dođoši i uz pomoć nekih lokalnih oportunista, zlikovaca sve prisvojili.
Na hiljade njih su izgubili posao, desetine hiljada svoje institucije (čak je i pokrajinsko udruženje uzgajivača golubova moralo da „odleti“ u srpski uzlet), stotinama hiljada njih su oduzeli autonomiju (što je već tri godine važilo za psovku), milione su obukli u „nacionalnu“ ludačku košulju, i dva puta po deset miliona njih oduzeta je vera u bolji život – od kojih polovina to od tada nije ni povratila.
Takva sudbina je zadesila i jednu od najprestižnijih izdavačkih kuća u zemlji (6 + 2 federativna Jugoslavija), novosadski Forum, najjači kulturni bastion južnih Mađara. U kancelariji generalnog direktora se već hvalisao vizuelni dizajn budućeg supermodernog sedišta – sve dok nisu došla služinčad, „spasioci Mađara“, koji su se predali Slobodanu Miloševiću i dok nisu počeli da trube ponižavajuću mantru „usudimo se biti mali (što znači: manjina)“.
Naravno, niko se nije usudio da ukine dnevni list (i u Vašingtonu su se hvalili time da Srbija ima čak i manjinske dnevne novine). Jedan od tri mađarska dnevna lista u to vreme, bio je u privatnim rukama (Naplo, koji je pokrenut u maju 1990. godine), a na drugi je vlast bacila mrežu.
Bili su osuđeni na propast
Od trećeg su odustali jednim potezom pera – i to je bila naša sreća. I to, da niko nije hteo da pomogne novinarima koji su ostali bez posla: ni njihova „sopstvena“ izdavačka kuća, niti država. Ni oni koji su u savezu sa nacionalističkim srpskim piscima proglasili „novu mađarsku slobodu“.
Dve godine od jogurt – revolucije, baš ta tri novinara koji su otvoreno stali na stranu Vožda, napustili su Forum. Zamenik generalnog direktora je već 1988. godine negirao autonomiju, a dva izveštača sindikalnog nedeljnika su oduševljeno hvalila srpskog diktatora. Radilo se o supružnicima: zadatak žene je bio da prevaspitava mađarsku redakciju novosadske TV, a muž je bio viđen za glavnog urednika Mađar So-a.
A u međuvremenu ni besnu keru nije bilo briga što su mali ljudi ostali bez lista, a novinari bez egzistencije.
Ali nismo se dali. Ušli smo u borbu – na strani koja je bila osuđena na propast, i pobedili. Posle nekoliko nedelja pauze, pokrenuli smo Čaladi Ker (Porodični Krug, prim.prev.) na Božić 1990. godine, sa uverenjem da je ljudima dosta politike (nismo se ni usuđivali da zamislimo da ona najbrutalnija, najsudbonosnija tek sledi), da konačno žele da se usredsrede na poboljšanje kvaliteta sopstvenog života. Međutim, time se u to vreme nije bavio nijedan štampani medij.
Oskar Kantor, poznati terenski izveštač je zbog toga za novi list predložio naslov besmrtne pesme Janoša Aranja. Ta pesma je bila poznata svim Mađarima i u svima je budila osećaj topline doma. Na tome smo zasnovali svoju novu misiju.
Preživeli
Da bismo osigurali nezavisnost lista, definitivno smo želeli da se odvojimo od Foruma, pa smo privatizovali redakciju – verovatno prvi u celoj Srbiji. Međutim, za ovo je bila potrebna i saglasnost izdavačke kuće (i prenos našeg dela kapitala). Srećom, ovo je rešilo postavljanje Antala Bozokija na čelo Foruma u oktobru, od strane Pokrajinske skupštine. Kao pravnik se pokazao ne samo sposobnim, već i voljnim da sprovede privatizaciju. Međutim, naišao je na ogroman otpor, posebno od strane redakcije dnevnog lista. Niko nije znao da je to bila cena prvobitno viđenog izmicanja tla pod nogama. Zadatak „glavnog i odgovornog urednika“ Vojvodine (kako su se rugali pokrajinskom premijeru koga je postavio Beograd), bio je da uz pomoć šačice mađarskih „poverenika“, partije na vlasti – a putem eksproprisane štampe – na stranu jedne nacionalističke ideologije postavi naciju.
Nas nisu uspeli (a ni dnevni list jedno duže vreme).
Sa minimalnim sredstvima (što je poteklo od sindikalnog lista „dobro je njima i to“), sa redakcijom koju su gledali sa visine – ali sa velikom posvećenošću i planovima, počeli smo. Svi su radili neumorno, i srcem i dušom. Svi su osećali da list i njegova egzistencija zavisi (i) od njih lično. Pružili smo novo, nešto sasvim novo, osim sadržaja i nedeljnih poklona (čarape, gramofonska ploča, paket donjeg rublja za celu nedelju) – i Čitalac je osetio, da je uspostavljena jedna intimna veza.
Onda smo se razvejali u ratnoj oluji. I članovi redakcije i čitaoci. Ali list je preživeo, u sve novijoj i novijoj postavi – i poštovanje onima koji su ga održavali i u najtežim vremenima, i nastavljali prvobitnu misiju. I puno snage onima koji još uvek na tome rade.
Trideset godina kasnije ponovo ga iskušavaju velike nacionalne spletke i opet se na mnogim mestima vesti i objašnjenja ispisuju po partijskim nalozima.
Ne buše se tuneli i ne grade se mostovi, nego dominiraju profiteri Brexit-a i huligani na stadionima. Njihova suština je bušenje propagande i kohezija organa – i bušenje zajedničke kase. Prevaranti su prisvojili obećanje Lamanša.
A Čaladi Ker će i dalje ostati veran sebi samom i svom Čitaocu.
Tibor Purger (Slobodna reč)
Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik
Nedeljnik Čaladi Ker, naslovna fotografija: csaladikor.com