Valjda mi se po prvi put u životu dešava, da osećam poseban značaj toga, kog sam pola, dok pišem ove redove. I da moram da napišem ovu glupu rečenicu: ovaj članak ne pišem samo kao novinar, već i kao muškarac.
Dakle, još u oktobru prošle godine, Ustavni sud Republike Poljske, isključio je mogućnost pobačaja, čak i u slučaju ako se unapred i sa sigurnošću zna, da će trudnica roditi dete koje neće biti sposobno za život ili sa trajnim invaliditetom. Srpski rečeno: i njih morate roditi. A sada je procurelo: poljska vlada planira da napravi odvojene sobe za plakanje za takve majke.
Pa, ovo je… ovo je soba za plakanje. To je nešto za šta već neću moći da pronađem odgovarajuće reči. Dakle, u prvom redu, Poljakinje proglašavamo bićima nižeg ranga i omalovažavamo ih. One ne mogu da odluče šta će biti sa njima i fetusom koji nose, to će umesto njih da odluče oni prokleto pametni muškarci – jer uopšte nemam sumnje u to, da u oba ugledna tela preovladavaju istaknuti muškarci. Ali nema problema, kada rode dete koje nije sposobno za život – izgovorimo: novorođenče osuđeno na smrt, obezbedićemo im jednu sobu, u kojoj će moći dobro da se isplaču. Ovo nije budalaština, jer je od toga mnogo više. Ovo nije cinizam, jer je od toga mnogo teže. Ovo je zlo, varvarsko, životinjsko, muško zlo. A ovo nabrajanje je ujedno i kako to redom treba da ide. Treće je najgore.
Sramota me je što sam muškarac. Izvinjavam se svim ženama sveta, a posebno Poljakinjama. Izvinite što sam muško i izvinite, što postoje muškarci na svetu. I neka se srame svi Poljaci, muškarci, koji su, pa makar i potmulim ćutanjem, dali svoj doprinos rađanju jednog ovakvog zakona, a da se nisu iz petnih žila drali protiv njega.
Ovim je Poljska samu sebe ispisala sa spiska civilizovanih zemalja. I iz Evrope. I vratila se u srednji vek. Pišem jednu za drugom ove zvučne rečenice koje odzvanjaju, ali pritom osećam da su bez snage, uobičajene su, ne menjaju ništa i pre svega ne mogu da izraze ono što mislim i osećam o svemu ovome. Pišem ih samo zbog toga, jer ćutati je još gore.
U jednom komentaru čitalaca ispod članka koji je izvestio o ovome, neko je napisao upravo ovo: crknite. Naravno, treba se uzdržavati od grubih reči i ćudi kada se izjašnjavate u javnosti.
Ali je đavolski teško ne složiti se sa tim.
Peter Kokai (Slobodna reč)
Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik
Žena, naslovna fotografija: Pixabay
