Nedavno je predsednik (ko drugi, ako ne on) sa dubokim (?) uverenjem izjavio, da jedna četvoročlana porodica može pristojno da živi od dve prosečne plate. Na ovo su se mnogi uhvatili za glavu, jer svakodnevna iskustva ovu izjavu mogu da podrže samo u veoma maloj meri.

Međutim, ako pođemo od statističkih podataka, prinuđeni smo da prvom čoveku u državi damo za pravo. Institucija koja sve gleda preko brojeva, odnosno statistika, ukazuje na to, da je prošlogodišnja prosečna plata bila nešto više od 60 hiljada dinara, to jest 500 evra. Ako i muž i žena na dan isplate plate odnesu kući toliko, nema sumnje da oni i njihovo dvoje dece nemaju ozbiljnijih materijalnih problema.

Naime, statističari su otkrili i to, da veoma mali broj građana, tačnije samo jedanaest procenata, ima tolika mesečna primanja. Prema anketi koja je sprovedena pre godinu i po dana (jer kasnije ova tema više nikog nije interesovala), oni sa nivoom zarade koji je predsednik nazvao prosečnim, mogli su se naći samo među onim najbogatijima. Tada se takođe ispostavilo i to, da porodice koje pripadaju ovoj grupi imućnih mesečno troše 101 hiljadu dinara. Međutim, o tome nije bilo reči sa koliko novca žive ljudi koji su prinuđeni da mesec izvuku od 35 – 40 hiljada dinara mesečno, premda njih ima najviše. Podaci o potrošnji koji se na njih odnose pokazuju da troše znatno više nego što zarađuju. Iz čega?

Pa, ova situacija sablasno podseća na određenu šalu kada američki političar kaže da osoba u Novom svetu zaradi 2.000 dolara i od toga potroši 1.500. Šta radi sa ostatkom, to se nikog ne tiče. Nasuprot tome, u (tadašnjem) Sovjetskom Savezu, onaj ko je zarađivao 100 rubalja mesečno, trošio je 130. Iz čega, ne tiče se nikog…

Uzgred, što se tiče prosečnog dohotka srpskih porodica, „pametni“ političari i statističari su izračunali i to, da posebno u ruralnim oblastima, ljudi povrće koje im je potrebno uzgajaju na svom parčencetu zemlje, meso i mleko „proizvode“ u svojim oborima i štalama, a ove vrednosti su takođe uključene u različite pokazatelje.

Teško je reći kako mastiljare u ministarstvima dolaze do svih ovih brojeva, ali ako oni nešto tvrde, red je to prihvatiti kao crkvenu dogmu, prema tome, ne sme se dovoditi u pitanje.

Uprkos nekim poboljšanjima u poslednjih pet godina u pogledu onih sa najnižim primanjima, cifre pokazuju da je četrdeset odsto srpskih porodica prinuđeno da se zadovolji (ne sa dve), nego jednom prosečnom platom. Iz ovog proizilazi da je razumljivo da polovina porodica može samo da sanja da godišnji odmor provedu van kuće jednom godišnje. Prevashodno zato što otprilike milion građana nema novca ni za dovoljno ogreva. To su oni koji mesečno prosečno zarađuju 12 hiljada dinara, to jest, celokupna porodična mesečna primanja samo za dlaku prelaze 26 hiljada dinara. A od toga čovek baš i ne može da se protegne.

Iz ovoga proizilazi i to, da 23 procenta srpskih građana živi u siromaštvu, 60 odsto njih je tome prilično blizu, što znači da spadaju u kategoriju relativno siromašnih. Šta znači relativno siromaštvo? Pa, prema podacima od pre dve godine, ljudi koji za egzistenciju imaju 19 hiljada dinara mesečno, ili za porodice 40 hiljada dinara, relativno su siromašni. Bukvalno rečeno, imaju šta da jedu, kada su hladni dani, kako – tako mogu i da greju, ali na letovanje, zimovanje, pa ni na nove cipele, ne smeju ni da pomisle. Od njih je samo onih pola miliona ljudi u goroj situaciji, za koje se može reći da žive u dubokom siromaštvu.

Inače, statistički podaci su u osnovi dobri samo za to, da bi se političari njima hvalili kada to odgovara njihovim interesima, a prema kojima je – na primer – prosečna zarada u Srbiji prošlog decembra iznosila 562 evra. Međutim, ćute kao zaliveni o činjenici da su poslednjeg meseca prošle godine, posebno u kompanijama u zapadnom vlasništvu, delili razne bonuse i trinaestu platu, ili kako se to naziva u Nemačkoj božićni novac, a što je primetno naduvalo prosečnu zaradu. Ali samo u datom mesecu, na preostalih jedanaest meseci ovo nije primenljivo. Takođe ne treba zanemariti ni to, da su plate u nekim sektorima izuzetno visoke u poređenju sa prosekom. Pre svega u IT sektoru, odnosno kod preduzeća i agencija koji se bave razvojem računarskih programa, vlasnici su primorani da čak i početniku obezbede platu od najmanje 700 evra, jer širom sveta postoji velika potražnja za ovim stručnjacima. A najbolji – naravno – i plaćaju najbolje, pa danas ni plata od 4 – 5 hiljada evra nije bela vrana. Oni i političari sa odgovarajućom partijskom knjižicom, ali utoliko srazmerno manje znanja, međutim koji mogu da se pohvale platama od po 20 hiljada evra, pošteno naduvaju prosečnu zaradu.

Nema sumnje, da oni imaju priliku da žive pristojno, kao što je pomenuo predsednik.

Da li iz ovoga treba zaključiti da velika većina od 7,2 miliona građana Srbije živi „nepristojno“?

Mihalj Bot (Slobodna reč)

Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

 Besparica, naslovna fotografija: Pixabay