Nemanja na krstu

Pre izvesnog vremena sam napravila intervju sa Nemanjom Ugrešić. Taj intervju možete pročitati ovde.

Moj opšti dojam je da je Nemanja ljudina. I retko se prevarim kod psihološke procene ljudi, valjda zato što iza sebe imam mnoge životne situacije i raznorazna iskustva sa raznim profilima ljudi. Uvek postoje neki znaci koji ukazuju na suštinu čoveka. Ne kažem da ne mogu da pogrešim, ali kod njega nisam sigurno.

Elem, ljudi su i njega uspeli da razapnu, verovatno krećući od sebe i od vremena u kom živimo, pa je prosto čudno da neko može nešto da radi iz čisto altruističkih pobuda, bez da očekuje išta zauzvrat. Razapinjemo svakog ko je u ovom vremenu drugačiji od pokornog, nepismenog, neobrazovanog, otupelog, ogorčenog, depresivnog, besnog, vatrobljuvačkog, a u realnosti impotentnog proseka, pa imamo je li druge modele koje svakodnevno gledamo, a bolje da ih ne gledamo. Najviše razapinjemo zbog toga, jer smo toliko kolektivno izgubili veru u ljude, pa više i ne verujemo u dobra dela.

Nemanja je na svom Twitter nalogu objavio za mene toliko tužno nešto, da već danima o tome razmišljam.

Zaista je krajnje vreme da se zapitamo kakvi smo to ljudi postali i ako iskreno odgovorimo na to pitanje, ima li uopšte mesta čuđenju što smo tu gde jesmo, na svim poljima.

Napisao je da su ga pojeli ljudi, komentari, novinari, očekivanja, uvrede… Optužen je da je sve radio zarad svoje samopromocije, neke koristi za sebe… Čak su i moderatori stranice Budi human tražili od njega da skine licitaciju sa Twittera…

Ja jednostavno eto ne mogu da verujem da čovek koji je toliko dobrog učinio uopšte treba bilo kome da se pravda za bilo šta. Napisao je i da je malo i ljut i razočaran. Treba li se čuditi?

Da, postoje još ljudi poput Nemanje Ugrešića. Nema ih puno, ali postoje. A dokle će da postoje, to je neizvesno. Jer ovom i ovakvom svetu izgleda da sve manje trebaju, naizgled. A trebaju realno, itekako.

Da se podsetimo malo osnovnih pojmova.

Šta je definicija altruizma?

Altruizam je ponašanje kojem je cilj pomaganje drugome, pri čemu se za to ne očekuje neka nagrada od drugih. To je spremnost da se pomogne po cenu lične štete i žrtve. Nesebično ponašanje, pružanje nesebične pomoći drugima. Altruistični postupci zahtevaju određeno žrtvovanje i odricanje, pri čemu se interesi drugih stavljaju iznad vlastitih interesa.

U studiji Psihijatrija danas (1997, vol.29, br. 3 – 4, str. 351 – 384) piše između ostalog i sledeće (istraživanje je rađeno na uzorku sedamnaest terapeuta različitih psihoterapijskih orijentacija, a imalo je za cilj da ispita kako terapeuti rangiraju pomaganje drugima kao životni cilj u odnosu na neke druge životne ciljeve, kako shvataju altruizam itd.):

“… njihove definicije altruizma se mogu posmatrati na jednom kontinuumu čiji pozitivan pol predstavlja shvatanje altruizma kao ideala (dostižnog ili nedostižnog), a negativan pol – shvatanje altruizma kao patologije…”

Izgleda da u ovom našem društvu sve vrvi od patologija raznih vrsta i na raznim poljima, te smo eto i klasično dobro delo u stanju da pretvorimo u istu.

Eto zašto smo ovde gde jesmo. Odgovor je jasan. Većina gleda kako samo svoje guzice da nahrani i naravno da kroz tu prizmu nije jasno zašto je ovaj čovek radio to što je radio. Kako bi i bilo jasno, kada je ta prizma nastala na potpuno drugim vrednostima. Šta on molim vas lepo ima da pomaže drugima ako od toga nema koristi? Da li je normalan? Šta se iza svega krije? I onda kreću konstrukcije, onda kreću priče koje su zasnovane na svemu, osim na činjenicama, dobro poznate premise zasnovane opet na bogapitajčemu, osim na istini.

Naravno da je razapet, pa razapeli smo i Hrista, što ne bismo i Nemanju Ugrešića, što je on bolji od Hrista.

U ovom društvu je sve problem. Ako si visok, što si visok. Ako si nizak, što si nizak, ako si debeo, što si debeo, ako si mršav, što si mršav…. Ali da je problem što si dobar, e to je stvarno za anale gluposti…

Problem je dragi moji, što smo zaboravili kako izgleda istina. A uz nju smo davno odustali od dobrih dela, jer ih odavno već i ne vidimo. Ne znamo više kako izgledaju, pa nam je lakše da napravimo hajku na dobročinitelje, jer je premisa da je nemoguće da to rade iz dobre namere, već uvek i samo iz lične koristi. E, dok tu prizmu ne promenimo, mada najbolje da je uništimo i napravimo novu, nema nama pomaka nigde. Crno nije jedina boja koja postoji na svetu. Ima ljudi koji svoje šarenilo i energiju i dalje šire oko sebe.

Ako nećeš da pomogneš, nemoj, ali onda barem ćuti i ne izlivaj gorčinu i nezadovoljstvo svojim životom na one koji to žele i rade. Ne verujemo u dobra dela, ali zato verujemo u tone gluposti kojima nas svakodnevno hrane. E, pa nazdravlje…

Izvini Nemanja, u ime svih nas “normalnih” i novinara i roditelja, a prvenstveno ljudi.

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

Srce u dlanu roditelja i deteta, naslovna fotografija: Getty Images