Prošlo je više od dve decenije od kraja ratova, a ipak, čini se da je ova postjugoslovenska konstelacija sva napravljena na krhkim nožicama, nestabilna i neukorenjena, neubedljiva sebi i drugima, sva takva da bi je mogao oduvati „najblaži nemirac“, što bi rekao pesnik. Umesto jedne složene i ozbiljne (samim tim i iznutra ranjive), nastalo je od šest do sedam (eto – ni broja im se ne zna sasvim pouzdano) država od kartona, sigurnih baš koliko su to i kartonske nastambe, neotporne na vetar i kišu. Pri tome su sve te potemkinovske kulise od država jako drčne i samoljubive, i zahtevaju i od svojih podanika i od šireg okruženja da ih tretiraju s punom ozbiljnošću i uvažavanjem, mada se ni same tako ne odnose prema susedima, a u izvesnom smislu reči, bogme, ni prema samima sebi. A još su i svaka ponaosob pune uverenosti u svoju izuzetnost i jedinstvenost, mada su sve povezane kao domine: ako se jedna zatetura, i druge će pasti za njom, ovako ili onako.

Biće da se o ovim stvarima nije mnogo mislilo, recimo, prošle jeseni, kada je iznenađujuće širok krug čak i inače razumnih i dobronamernih ljudi (o onima drugima da i ne govorimo) u Srbiji i drugde u tzv. regionu gotovo euforično pozdravio „pad režima“ u Crnoj Gori. Sam taj „režim“ malo je po čemu mogao izazivati simpatije, pa je utoliko bio i laka meta, jer niko osim ucveljene klijentele za njim neće pustiti suzu. I taj je režim, u svom nekolikodecenijskom kontinuitetu, bio dovoljno ogrezao u korupciju i svakovrsnu isprepletenost s kriminalom – dakle, u tipične boljke što južnijih to tužnijih delova Evrope – da nije bilo osobito teško ubediti naš polit-intelektualni štreberaj, koji se ponosi svojom uznegovanom sposobnošću da mu jedno jedino drvo zakloni pogled na celu šumu, da će novi raspored političkih snaga „tamo dole“ nužno biti bolji i zdraviji od prethodnog, makar i samo zato što je – nov.

E sad, ko je u to umeo tako lako da poveruje, neka sada blagoizvoli da procesuira činjenicu da u tom divnom, novom poretku ministar pravde de facto osporava i Haški tribunal i genocid u Srebrenici, a zatim ležerno odbija da podnese ostavku (a stakleni premijer mu ne može ništa), i da je ukupna društvena atmosfera u crnogorskom društvu na rubu pucanja, na korak od ozbiljnih i dalekosežnih sukoba, a svakako i u predvorju vrlo teško izlečivog društvenog raskola na tzv. identitetskim osnovama. Što su svakako najgluplji i najpogrešniji od svih glupih i pogrešnih razloga iz kojih se društva rastakaju i raspadaju.

A da li je barem u Srbiji bolje? Površno gledano jeste, utoliko što Srbija nema taj „crnogorski“ problem, ali ima toliko drugih, ne manje eksplozivnih, da će nastati čuda i pokore jednom kada se sve to odmrzne iz stanja sadašnjeg „kremaljskog mraza“, iz bizarne devijacije „brežnjevljevskog“ političkog ništavila i nedogađanja u koju je Srbija gurnuta pod apsolutističkom vladavinom Vučića i njegovih perforiranih radikala. U međuvremenu, Srbija svoju tobožnju stabilnost – ne treba, naime, nikada pobrkati stabilnost i omamljenu umrtvljenost – ne da ne izvozi u okolinu nego, naprotiv, potpaljuje svaki požar koji joj se učini potpaljivim. A u tome je prilično vešta, jer je vode iskusni i prevejani piromani.

Šta nam je, recimo, u nasleđe podarila naglo buknula i još brže, skoro panično ugušena afera „non-pejper“, ona u kojoj se slovenački premijer Janša (a kao dokazani pulen Orbanov, pre svega, a i barem posredni politički partner Vučićeve i drugih nacional-populističkih vlasti u okruženju) istakao kao tobože neutralni i dobronamerni donosilac toksičnog mućka u vidu „genijalne inovacije“ po kojoj bi granice na Balkanu trebalo urediti po tzv. etničkom principu? Kao da se devedesetih godina, uostalom, radilo o bilo čemu drugome nego o tome, i kao da u ime te morbidne fiks ideje nije izgubljeno sto hiljada ljudskih života, a na sve druge načine uništeni milioni egzistencija?

Jedini dostojan odgovor na taj „non pejper“ je prezrivo i gadljivo odbijanje, ali kako da to učine oni kojima takve ideje kao da govore iz duše, oni koji su svoj kukavni politički identitet sagradili pravo na ovakvim maštarijama, opredmećenim u krvavu stvarnost devedesetih i posledično dronjavo truljenje ovdašnjih društava duboko u dvadeset i prvom veku? Kako da jedan Vučić ne zalamentira nad tim da su kritičari ovakvih ideja „autošovinisti“ kojima smeta svaki predlog po kojem bi „Srbi nešto dobili“ (kao da se radi o tomboli)? Kako da dežurni redikul, ali i ni manje ni više nego ministar unutrašnjih poslova u Vučićevoj vladi, notorni Vulin, to ne razradi u „ličnom stavu“ po kojem bi bilo baš superiška da „svi Srbi budu u jednoj državi“, baš kao da smo svi proveli devedesete na Marsu, ili na istim supstancama na kojim ih je proveo on? Ne, ne mislim na neke psihoaktivne supstance, naprotiv, mislim na sasvim psihopasivne supstance.

Tako, dakle, izgleda region pod vlašću „poštenjaka“ koji je osvoje na tobože ideološki neutralnoj borbi protiv „kriminala i korupcije“, a onda ga zatruju mnogo, mnogo gorim stvarima. A pri tome ni kriminalu i korupciji ništa ne fali, naprotiv, ide im bolje nego ikada.


Teofil Pančić je novinar, kolumnista i kritičar koji svoje tekstove objavljuje u beogradskom nedeljniku Vreme i na portalu Autonomija.info. Svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima i časopisima iz Srbije, sa eks-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. Bio je urednik nedeljnika Vreme i radi kao politički komentator Radija Slobodna Evropa. Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, 1999. godine.


(Slobodna reč)

Teofil Pančić, naslovna fotografija: Medija centar Beograd