Plamen je već izbijao iz prozora koji su gledali na dve ulice, a neprepoznatljive figure lelujale su oko zgrade, a jedna žena je upozoravala radoznalce da budu oprezni, jer bi se zabatni zid mogao srušiti, ali vatrogasci uskoro dolaze. U međuvremenu je grdila migrante, koji su – po njenom mišljenju – uzrokovali požar i više puta je rekla onima koji su izašli na ulicu da „već i trava gori u dvorištu čika Mođoroa…“
Privlačna snaga tromeđe
Negde početkom osamdesetih godina prošlog veka, prvi put sam posetio Rabe, kako bih svojoj deci pokazao tromeđu. Taj u belo okrečen kameni stub, sa strane označen nacionalnim bojama Mađarske, Rumunije i (tada još uvek) Jugoslavije, koji pokazuje koja država gde počinje i gde možemo da idemo u Staru Bebu u Rumuniji, u Kibekhazu u Mađarskoj, ako ne ostajemo na našoj teritoriji. Jedan vojnik je čuvao granični kamen, zgledali smo se, ali nismo išli dalje od poslednje kuće u selu. I ovako smo već dobrano bili u pograničnom području.
Kasnije sam više puta hodao ulicama Majdana i Rabea. Jednog leta, iznenadna oluja i grad su pogodili zasađen arpadžik meštana i to na ogromnom području, ali sam tamo bio i na balu, a i na sahrani. Udovoljio sam i pozivu Majdanaca koji su otišli za Suboticu i kao poznanik i kao prijatelj, pa i pozivu Vrbičana koji žive nedaleko od nas. Čak sam otišao i na predstavu Salaškog pozorišta u Vrbici 1987. godine. Kasnije, kada je u selu nekoliko godina služio Jožef Bogdan, sveštenik – pesnik, bio sam i kod njega. Bio sam u ovom naselju u izumiranju poslednji put pre otprilike pet godina, kada sam samo automobilom prošao glavnom ulicom na putu ka Crnoj Bari i Mokrinu.
Sada je ovaj desetominutni film, verovatno snimljen pametnim telefonom, ponovo skrenuo pažnju na ovo selo bogu iza kičme, a koji ni sa Banatskim Aranđelovom nije povezan asfaltnim putem prihvatljivog kvaliteta. Premda je na tromeđi već nekoliko godina otvoren i granični prelaz koji olakšava ostajanje u kontaktu ljudima koji žive na tom području, tačnije, ponovno uspostavljanje odnosa sa rođacima i prijateljima koji se nisu videli mnogo decenija. Onda je usledila pandemija, kao da granična ograda pre nje, za sprečavanje migranata nije bila dovoljna. Istina, žičana ograda Mađarsku štiti samo sa strane Srbije.
Napuštena porodična gnezda
U kući koja je izgorela krajem marta niko nije živeo. Prema rečima onih koji su pomagali u gašenju požara, godinama je bila prazna, pretpostavlja se da su se njeni stanovnici naslednici preselili u obližnji grad ili u inostranstvo, ili naslednici nisu hteli da je prodaju za sitne pare. Nekretnine svakako nemaju cenu u ovim selima. U severnom delu Banata, danas vlasnici zaista za šaku duvana prodaju nekadašnja porodična gnezda, kuće u kojima su odrasli, odakle su išli u školu. Ponekad se zadesi neki čovek iz grada koji kuće kojima je svakako potrebna obnova kupe za vikendicu, zajedno sa nekadašnjim voćnjakom i pomoćnim zgradama. U ovim naseljima uglavnim žive samo stariji ljudi, retko radno sposobni ljudi srednjih godina. Prosečna starost je zapanjujuće visoka, jer čak i dete školskog uzrasta služi samo za pokazivanje. Išli su ljudi za egzistencijom u Čoku, Sentu, Suboticu ili inostranstvo, jer u selu nije bilo posla, a od poljoprivrede može samo da se životari. Ostali su samo starci, koji se muvaju po dvorištu, dok im to zdravlje dozvoljava. Pravi problem nastaje onda, kada više nisu u stanju da se brinu sami o sebi. Onda dođu (ako dođu) deca koja su se davno odselila, potomci, koji zapravo ne znaju šta da rade ni sa ostarelim precima ni sa njihovim imanjima.
Šta može da se uradi?
„Nek′ crknu!“ – viče na snimku jedna meštanka, s obzirom da su pre izbijanja požara u kući viđeni migranti. Ne možemo od ljudi više očekivati ni dobru volju, iako je moguće da su ljudi koji su se uvukli u kuću krajem svežeg marta samo želeli da se ugreju, paleći krš koji su našli u zgradi i da je plamen slučajno buknuo. Vatrogasci su relativno brzo stigli na lice mesta, radili svoj posao, dok su ih meštani više puta upozorili na opasnost od rušenja zabata.
Da li politika može nešto da učini? – postavlja se pitanje u ljudima koji ovde žive. Balint Pastor, lider frakcije SVM-a u Narodnoj skupštini Srbije, a zatim Arpad Fremond, potpredsednik Odbora za poljoprivredu, postavili su relevatnim članovima vlade ovo pitanje, ali su dobili samo obećanja. U međuvremenu migranti stižu na nedeljnoj bazi, dolaze taksijima, pa ih policija nedeljno pokupi i autobusima vraća u prihvatne centre u južnim delovima države. Odakle se ubrzo ponovo vraćaju. Da ovo putovanje tamo – vamo nije žalosno, bilo bi možda i smešno. Parlamentarni predstavnici SVM-a učtivo pitaju, pošto su takođe deo vlasti, i oni su glasali i podržavaju ovu vladu, stranka je delegirala i državne sekretare pojedinim ministarstvima, pa ne mogu mnogo da se bune. Prave opozicije nema u Časnom Domu, pa naprednjaci koji vode koaliciju na vlasti praktično mogu da rade šta hoće. A u Vrbici jedna od mnogih napuštenih kuća izgori, samo zidovi i još čađavi prozori ukazuju na to da su tu nekada živeli vredni ljudi.
Uglavnom mađarske nacionalnosti, mada se etnički sastav stanovništva promenio do danas i stalno se menja.
Na kraju se naravno srušio i zabat goruće kuće, ali srećom niko nije povređen. Osim ako se plamteća fasada nije srušila na sve nas.
Živimo u zlatno doba, sve je moguće.
Janoš Nemet (Slobodna reč)
Napuštene kuće u Majdanu, naslovna fotografija: Natalija Jakovljević (ilustracija)
