Pre devet godina, 26. aprila 2012, na Trgu republike u Beogradu održao se veliki miting velike opozicije. Srbija je bila zakoračila u godinu velikih promena, činilo se. Novi igrači na sceni da nas ponesu napred. Ili su, možda, ipak bili stari lisci.
Bez greške. Karte su ponovo međusobno podeljene, a narod je ostao bez sopstvene vune. I ne bi to bio ni problem – povremeno šišanje je korisno, ali šta ako kravi crkne komšija? Ili kako to već ide u našem društvu.
Paradoksalno ili ne, ponovo su u fotelje seli pravopisno i gramatički sluđeni i stilski nedorečeni. Zaposeli su tvrđavu u kafkanskom selu i tu pustili korenje, ono bočno, razgranato. I podelili su famozne karte. Ajmo mi opet ono naše, od pre deceniju, dve-tri. Gde smo stali, mi i da produžimo.
Ti ćeš, Mile, ovu kuću i njivu i onu šumu uz reku, a ti, Đuro, onu avliju s atarima pšenice bjelice. Radojka, tebi u amanet dajemo zdravstvo, sve se u njemu raspada, ali možda izvučeš nešto na javnim nabavkama. Ti, Zelenko, evo ti priobalje Beograda, jes ruina, ali malo izglancaj, posadi neke palme i razapni gondole. Što ne možeš sam, daj Arapima, daj im i neki izvor vode, neka uzmu i komad zemlje, previše je imamo. Višak ućari u džep. Ali i meni procenat da daš, red je.
Dajte da vidimo šta se s medijima dešava, dosta im je bilo i te slobode, daj to pod uzicu. Privatizuj, seci kesu, zastrašuj oglašivače, pali kuće novinarima. Vidi ovu, kako samo lako klekne.
Molim? Neki protesti? Strani plaćenici, izdajnici, rušitelji poretka, državni neprijatelji. Pendreči to.
Nemaju šta da jedu? Daj sendviče. Aha, nisu naši, onda nek crknu. Guraj tu reku u cev. Kakav sad biološki minimum? Braći Kinezima ono što nisu hteli Arapi. Šta kažeš, Rio-Tinto? Može.
Ovim frilenserima udari po porezu, da plate unazad barem trećinu svog života. I ne daj im radnog staža.
Uostalom, kome se ne sviđa, neka ide iz zemlje.
Mina Delić (Slobodna reč)
Predizborni miting Srpske napredne stranke, 26. april 2012, naslovna fotografija: Mina Delić
