Nekako u poslednje vreme počinjem da kontam da one narodne umotvorine imaju jako veliki temelj u praksi. Ispostavlja se da su dokazane u istoj.

Evo kako sam neke od njih ja shvatila.

„Pomozi sirotu na svoju sramotu.“

Ovde se ne misli na nekog materijalno siromašnog. Ne, misli se na duhovno, duševno, mentalno ili na drugi takav način siromašnog.

Jer vas uglavnom uvale u blato. Ti, duhovno, mentalno, duševno i kako god zaostali. U današnjoj političkoj i svakodnevnoj, životnoj praksi imamo milijardu primera za to.

„Sjaši Kurta, da uzjaši Murta.“

Mislim da nije potrebno posebno razlagati ovu, pa možemo je nazvati i premisom. Opet primera koliko hoćeš, naročito u politici. Kanda se nismo makli od Miloševićevog doba baš previše. Samo smo promenili odeždu. Tačnije, od toga doba jesmo odmakli, ali unazad. A taman je pre dvadeset i jedne godine izgledalo kao da se vidi svetlo na kraju tunela.

„Nema ništa gore od mutna čoveka“.

Pa brate mili i nema. Kad neko muti non stop, on ne zna šta radi ili su mu samo pare bitne, a ne zna se šta je gore, naročito ako je u rukovodstvu jedne države. Katastrofa.

„Najviše zna, a najmanje govori.“

Obrnuti reciprocitet je ovde i više nego jasan. S obzirom na ljude koji se ne miču sa TV ekrana, jasno je koliko i šta znaju.

Onda imamo velike misli ljudi koji su nešto sa životom uradili. Logičan je zaključak da su u svom domenu znali šta rade. I možda bi trebalo da ih poslušamo.

Margaret Tačer, mislim da je ne treba posebno predstavljati, rekla je da svoje mišljenje o ljudima formira 10 sekundi nakon što ih sretne i da retko menja svoje mišljenje.

Njen savet je od esencijalnog značaja, u današnjem svetu pogotovo.

Zaista ne treba puno da znaš o nekome pre nego što ga vidiš. Ako previše informacija imaš, formiraš svoj sud iskustveno, a ne energetski. U mnogim učenjima istočnih zemalja se pominje pravilo, po kom prvih 7 sekundi sudiš duhovno, a posle toga mozak stupa u akciju.

Šta ste pomislili prvi put kada ste videli bilo koga ko je u današnjoj zakonodavnoj vlasti u Srbiji? I ne samo u Srbiji…. Pajac do pajaca.

„Samo dve sile ujedinjuju ljude – strah i interes.“ rekao je Napoleon Bonaparte. Ja bih dodala, jedne ujedinjuje strah, a druge interes. Svuda u svetu je tako, osim ponekad kod nas. Mi se ponekad bojimo sami za sebe, a i u interesu smo nekad sami za sebe. Da se ugrabi što može više, da se ogrebe o nešto, to je nekako u biti našeg mentaliteta. A kada neke ljude ujedine lopovluk i javašluk, onda se taj ortakluk zaista teško raskida, jer su svi u istom grotlu. Tako vam je i sa kriminalom. Jednom uđeš, teško ćeš da izađeš. A to mu nekako dođe sve isto.

“Ko laže, taj i krade”, opet jedna narodna poslovica. A neki ovde vala lažu čim usta otvore, a kradu neverovatne količine svega, najviše zdravog razuma.

Na to se nadovezuje nešto što je rekao jedan veliki nemački filozof idealist, klasičan predstavnik pesimizma, Artur Šopenhauer:

„Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina“.

Ovaj njegov citat možemo povezati i sa prethodnim pasusom, o zdravom razumu. Oduzmi ljudima zdrav razum ili barem mogućnost slobodnog mišljenja, što je opet povezano i nema problema, vladaćeš večno i raditi šta god ti hoćeš. U istu tu kacu spada i obrazovanje. Obezvrediš ga, uniziš, dokusuriš i možeš opet šta hoćeš, jer će ostati malo onih koji će biti zainteresovani za promenu sopstvene sudbine.

Znanje je moć. I onom ko zdravorazumski razmišlja i ima verodostojne informacije, ne možeš servirati gluposti. Ne možeš mu iznositi informacije istrage koja je u toku i pričati o mlevenju ljudi i pravljenju ćevapa od istih na bilo kom kanalu bilo koje televizije, jer to jednostavno nije normalno. Hajde što nije po zakonu, ali nije normalno. Ja zaista ne kapiram kako neko običnim tonom i može o tako nečemu da priča. I to ne na bilo kakvom kanalu, već na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Strah? Vređanje razuma i ono malo preostale inteligencije? Pa, čini mi se kombinacija ta dva najpre.

Zatim, ukidanje mogućnosti bavljenjem umetnosti javno, je opet jedna vrsta zavođenja diktature. Prvo te otupave i oglupave, pa te dokusure, jer ne možeš da hraniš dušu. Ne može, tačka.

Jer, duša se ne hrani samo odlaskom u crkvu nedeljom. Ne peru se ruke u svetoj vodici, a ostatak nedelje se napravi trista sranja. Tako se vera ne praktikuje. Ili veruješ ili ne veruješ. Ili živiš po tim kanonima ili ne.

A u nešto moraš da veruješ, a da nije politika. Jer ako samo u nju veruješ, teško tebi.

I tako dolazimo do zaključka kako se najbolje vlada.

Strahom.

Da li se bojite za svoj život, ovde i sada?

Foto: thevideoink.com