Moj sagovornik je ovom prilikom bio gospodin Tibor Lazar, pokušah reći, veliki umetnik, kako se tokom razgovora i ispostavilo, ali me je on ipak ispravio, rekavši da je dovoljno samo reći likovni umetnik.

Uglavnom se svojim sagovornicima obraćam sa Vi, ali se nekako samo od sebe dogodilo da smo se jedno drugom obraćali na ti, pa to i neću ispravljati. Ništa od toga ne znači da neko nekog tu manje poštuje. Naprotiv. Ceo razgovor je protekao i prijatnije nego što sam mogla da zamislim, a atmosfera u domu Lazarevih je izuzetno opuštena i prijatna, upravo onakva, kakvi su i oni sami.

Ko je zapravo Tibor Lazar?

Baš sam pogledao u tvoju svesku i video prvo pitanje, pa sam počeo da razmišljam šta pametno da ti odgovorim.

Teško je na to odgovoriti, jer ja sam puno toga, imam puno uloga. Ali ako samo kažemo i da sam likovni umetnik, ja sam sasvim zadovoljan. Ako sve ostalo i zapostavimo, ja sam sigurno ono, što stvaram. I to je činjenica. A šta stvaram, to može veoma lako da se pogleda.

Ono što mene lično zanima, a verujem i druge je, gde nalaziš inspiraciju?

Ima jedan američki slikar, hiperrealista (Chuck Close, prim.aut.), koji je rekao da je inspiracija za amatere. Mi ostali profesionalci, znamo šta radimo. Dakle, ja ne čekam nikakvu inspiraciju, nego gradim svoju koncepciju, neku svoju zamisao. Dodajem nešto svakog dana, ne samo konceptualno i intelektualno, nego i praktično. Šta ja u stvari radim? Šta je moja koncepcija? Pa, to je prilično složeno. Zapravo, ja sam to shvatio retroaktivno, da sam se u stvari uvek bavio pitanjem identiteta. To je počelo već onda kada sam studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu, kada sam počeo da slikam velike portrete. Jednu glavu, portret, lice, sam slikao na formatima 150 sa 130. U stvari sam istraživao sebe, a i pojedinca. Vremenom se moj fokus polako prebacio sa ličnog na kolektivni. I od tada to radim.U stvari se u svojim radovima bavim pitanjem tog kolektivnog.

Da li si introvertna ili ekstrovertna osoba?

Možda sam više introvertan.

Da nisi slikar, čime bi se bavio u životu, da li uopšte možeš da pretpostaviš?

Uvek me pitaju šta me je navelo na to da budem slikar. A ja nikada ne znam da navedem neko iskustvo, neku odluku kada se to dogodilo. Ne postoji na primer taj trenutak, da sam na primer bio na nekoj izložbi nekog slikara, pa sam tad odlučio da ću to da radim. Ja sam zapravo uvek znao da ću se time baviti. Znao sam to već kao dete. Kao porodica, nismo imali ni poznanika umetnika, niti smo odlazili na izložbe, nismo imali nijednu sliku u kući. Tako da zaista nije bilo takvog doživljaja. Ja sam samo jednostavno znao da ću to raditi.

Šta si onda crtao u detinjstvu?

Kao i sva ostala deca, sve i svašta. Naravno, meni je to bilo prirodno, a mislio sam da to svako dete zna. Kada sam došao u obdanište, shvatio sam da to ipak ne zna svako dete. Barem ne u tolikoj meri. I kako sam znao da ću se time baviti, pomalo sam čak i želeo da sanjam da ću biti na primer fudbaler, astronaut, da bih mogao da biram šta ću biti u životu. Ali sam osećao da i ne mogu da biram šta ću da budem. Ja čak ne mogu da kažem ni da mi je to bio san. To je jednostavno bilo predodređeno.

Znači li to da si se rodio kao likovni umetnik?

Verovatno. (smeh)

Međutim, da je recimo moj život skrenuo u nekom drugom pravcu, iako je veoma teško reći, možda bih bio arhitekta. A to je opet vezano za umetnost.

Zbog čega se u svom stvaralaštvu usredsređuješ na ljudsku figuru?

Postoji li neka poruka u svemu tome?

Meni je ljudska figura kao motiv, jedan izazov. Ona je veoma stara, kao arhetip u vizuelnim umetnostima. Preko toga zapravo mogu malo da upoređujem svoje stvaralaštvo sa slikarstvom koje je staro nekoliko stotina godina. Ja se preko toga u stvari takmičim sa nekim svojim prethodnicima.

Ono što je bilo direktan povod za ovaj intervju je tvoje učešće na Nord Artu u Nemačkoj, a mislim i da si jedini predstavnik naš iz Vojvodine, da li grešim?

Ne grešiš, ja sam jedini iz Vojvodine. Od ostalih, najviše njih je iz Beograda.

Šta je zapravo Nord Art, da približimo to malo…

To je jedna velika manifestacija vizuelne umetnosti, koja se organizuje još od 1999. godine. Održava se na severu Nemačke, u jednom malom mestu koje se zove Budelsdorf, blizu Hamburga. Oni imaju ogroman izložbeni prostor, i neke stare, zapuštene industrijske hangare, od nekoliko hiljada kvadratnih metara. Okolo je park, gde se nalaze skulpture. Umetnici se svake godine javljaju na konkurs, koji je javni, tako da može da se prijavi svako, iz celog sveta. Organizatori i kustosi dobijaju oko pet do šest hiljada prijava svake godine. Od prijavljenih odaberu nekih 200 – 300 umetnika. Ove godine ih je odabrano 200. Prošle godine izložba nije održana iz dobro poznatih razloga, te je materijal koji se ove godine izlaže trebao da bude izložen prošle godine. Svake godine oni pozovu umetnike na jedan pregled, pre nego što se izložba otvori za publiku. Toga ove godine nije bilo, iz opet svima dobro poznatih razloga, ali se organizatori trude, da u zavisnosti od mera koje su na snazi pozovu umetnike na jedan dan. Izložba je otvorena u subotu 5.juna,  ali je i samo otvaranje bilo onlajn. Inače, kada je sve normalno, to jest kada nemamo pandemiju, izložba je obično otvorena negde do oktobra, novembra meseca. Znači da je otprilike otvorena pet meseci, verovatno u zavisnosti od vremenskih prilika, a poseti je negde oko 250 000 ljudi. Imaju zaista veliku posetu, s obzirom da je u pitanju veliki događaj, možda najveći posle Bijenala u Veneciji.

Šta za tebe znači učešće na takvoj jednoj izložbi?

Kao umetnik, voleo bih da te moje dve slike vidi što veći broj ljudi. To je za mene apsolutno dobra prilika, jer slike imaju smisla ako ih ljudi gledaju. Knjige imaju smisla ako ih ljudi čitaju, a muzika ima smisla ako je ljudi slušaju. Na ovoj izložbi je velika poseta, i nadam se da će te neke poruke i estetski doživljaj stizati do velikog broja ljudi.

Da li to znači da slikaš zbog drugih?

Umetnost je uvek komunikacija. Ko kaže da slika za sebe, taj laže.

S obzirom da si, moram ponovo naglasiti, jedini iz Vojvodine koji učestvuje na Nord Artu, ja ću ti čestitati od sveg srca, jer to zaista nije mali uspeh. Kako se zovu slike koje su izložene?

Imaju dugačak naziv. Uvek dajem ime slikama na engleskom, zbog socijalnih medija. Jedna se zove „Wondering About the Optimal Level of Cholesterol“ (Razmišljajući o optimalnom nivou holesterola), a druga se zove “Pink Wound” (Rana pink boje).

Wondering about the Optimal Level of Cholesterol,spray paint and acrylic on canvas, 100x120cm

The Pink Wound, acrylic, spray paint on canvas, 130x150cm

Da li i nazivi imaju neku poruku?

Bitno je da budu zabavni. Volim da dajem zabavne nazive slikama. U stvari, to uključuje i humor. Umetnost ne mora da bude naburena.

Umetnost i treba da oplemenjuje, zar ne?

Da, ali to može i preko humora.

Zašto su tvoje slike crno – bele sa akcentima boje? Da li i tu ima neke poruke? Crno beli svet sa akcentima kolora?

U stvari taj neki vojvođanski identitet počinje od toga, a nastao je još u vreme monarhije. Tada su nastajale i ove zgrade, i ova kuća u kojoj sad sedimo. Mislim na arhitekturu koja daje identitet ovim krajevima. Bilo gde da odeš u Vojvodini, postoji gradska kuća, crkve i to u stvari daje identitet ovom regionu, pa čak i nama. Zamisli da na primer u Subotici sruše gradsku kuću… Time bi taj neki subotički identitet bio narušen. Dakle, te kuće, zgrade, su do neke mere nosioci tog vojvođanskog identiteta. U tim kućama se nalaze i neki gobleni i mali porcelanski predmeti, reprodukcije i tako dalje… Kada slikam te ljudske figure, pred očima imam te porcelanske figure, i otuda uzimam poze. To imam pred očima, kao i goblene. A te porcelanske figure su uglavnom bele boje. Zato su te figure, ti predmeti, kao što se vidi i u mom katalogu, beli. Imitiraju boju porcelana, belu. Zatim, belina je isto veoma značajna na tim goblenima.

To je takođe vreme kada se pojavila fotografija, koja je u početku bila crno – bela. Ljudi su tada odlazili možda i samo jednom u životu, da se fotografišu.  Te fotografije su bile čuvane kao porodično blago. Mislim da je svako od nas već video fotografije koje su naknadno bile bojene, na primer ružičastom ili crvenom bojom su bojili usne. Tako da ja u stvari kada radim svoje slike, pored porcelanskih figura i goblena, pred očima imam i te stare fotografije. Ja slike počinjem tako da imam crnu pozadinu, pa ih dalje gradim različitim sivim tonovima. I, kao što su i te stare fotografije naknadno bojene, ja to na svojim slikama radim sa sprejevima. Zašto sa sprejevima?

Ja veoma volim eklektične spojeve. Puno sam razmišljao o tome gde bih mogao da nađem veći kontrast nego što je onaj između arhitekture kraja 19. , početka 20. veka, i street arta, to jest, ulične umetnosti. Bez obzira da li je ta umetnost obična škrabotina ili su to radovi koji zaista imaju određenu vrednost. U stvari, ta dva sveta se uvek susreću pred našim očima. Koliko puta smo već videli te stare zgrade išarane sprejevima? Zapravo ja na svojim slikama suprotstavljam ta dva, različita sveta. Imam crno – bele fotografije koje kombinujem sa sprejevima, upravo onako kako su tada dorađivali stare fotografije, pa svoje slike na sličan način dorađujem sprejevima.

Hvala na ovom detaljnom opisu, jer je zapravo veoma zanimljivo i shvatiti kako umetnik stvara svoja dela. Pričali smo i o tome kako si stavio na jednu društvenu mrežu, da je sad ne reklamiramo, proces nastajanja jedne tvoje slike. Očito da si shvatio da nije samo zanimljivo videti finalni proizvod, već i kako sama slika nastaje. Verovatno je puno nas svaki dan čekalo, pa dokle ćeš je nadograđivati, kada će biti završena, jer je ceo proces trajao nekih 7, 8 dana. Još jedan lepo upriličen doživljaj, hvala na tome.

Ono što me interesuje još je, da li se osećaš kao Senćanin sad već?

(ogroman uzdah i obostran smeh)

Pošto sam ja Bečejac, u stvari nema tu velike razlike. Osećam se i kao Senćanin i kao Bečejac. Ta tranzicija mi nije teško pala, i mogu da kažem da me je Senta fino primila, fin je ovo gradić. U stvari nisam nešto mnogo morao da se uslovljavam, jer se Bečej ne razlikuje toliko mnogo od Sente, sve je to Potisje, pa je i prilično slično.

Imaš li neke želje u životu?

Želja mi je da nemam neke prevelike želje.

Znači da si čovek koji je zahvalan i zadovoljan onim što ima?

Da, prilično sam zadovoljan. U stvari, znam da bi sve moglo da bude puno lošije, puno gore, te sam na svemu ovome u svom životu svakodnevno zahvalan.

Kako je ova pandemija uticala na tvoj život? Da li je uopšte uticala?

Uticala je na sve nas na neki način. Uglavnom je na čovečanstvo negativno uticala. Međutim, na moj život je uticala pozitivno. Siguran sam da nisam jedini, s obzirom na moje razgovore sa ljudima. Na primer, prošle godine, kada smo bili više zatvoreni, bilo je manje nadražaja, manje tih nekih događaja. Mogao sam da budem više usredsređen na slikanje i šta će mi više od života. Zaista to nije bilo loše za mene i osećam da sam u tom nekom profesionalnom životu uspeo da napravim korak unapred. I na tome sam zaista zahvalan pandemiji.

Da li imaš neko svoje utočište? Negde gde odeš kada ti sve dosadi i kada bi svakog poslao dođavola?

Nemam nešto specijalno takvo. Ako na primer kažem da volim da prošetam, to zvuči veoma prosto i generalizovano. Međutim, to jesu neke sitne stvari, koje svako može sebi da priušti. Trudim se da učim da uživam u sitnicama i da ne čekam samo krupnice, iako ne mogu još da kažem da sam to sasvim naučio.

S obzirom da radiš i sa mladim ljudima, pitaću zašto si uopšte to izabrao? Da li misliš da nešto možeš da promeniš, da ih usmeriš?

Ne mislim. Zaista ne mislim da ću im promeniti život. Ono što mislim, je da mogu da im prenesem svoja iskustva, a šta će oni sa tim da urade je na njima. Svako je manje – više slobodan čovek, može da odluči šta želi da bude i šta želi da radi u životu. Ako ja svojim iskustvom tu odluku mogu malo da potpomognem, u tom kontekstu sam napravio svoje.

Nadam se da ćemo se još par puta videti i čuti nekim drugim povodom, kao što je na primer slika u Luvru ili nešto slično.

Ima li nešto još da se kaže na kraju ovog intervjua?

Uživajte u životu ljudi.

Foto: privatna arhiva

Tibor Lazar je rođen 1980. godine u Bečeju. Osnovne studije završio je 2004. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Zvanje magistra je stekao u istoj instituciji. Dva semestra je pohađao postdiplomske studije u Ecole Cantonale d’Art du Valais u Švajcarskoj. Svoje radove redovno izlaže u zemlji i inostranstvu. Njegova dela mogu se naći u privatnim i javnim kolekcijama. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Profesor je odeljenja za likovnu umetnost Gimnazije za talentovane učenike sa domom, “Boljai” u Senti. Trenutno živi i radi u Senti.