Nekada davno, pre nekoliko decenija, ovo je (takođe) bilo važno i o tome se mnogo raspravljalo u mađarskim intelektualnim krugovima u Vojvodini. Postoji niz argumenata za i protiv oba stava: ako se ne rađaju članci, programi, predstave, pesme, romani itd. po ukusu ljudi, onda uplaše čitaoca, gledaoca, publiku, čak ni ne stignu do „potrošača“, pa neće biti načina ni da ih „obrazuju“, da formiraju njihova mišljenja i ukuse, smatrala je jedna od škola.
Drugi tabor je pak tvrdio da ako želimo da ozbiljniji, možda i umetničkiji sadržaji budu prihvaćeniji, onda se javni ukus mora oblikovati, mora se uglačati javno razmišljanje, „potrošač“ ili „primalac“ mora biti nateran da razmišlja (čak i prisilno).
Dugi članci, analize, višesatni razgovori, forumi su se bavili ovim pitanjem, a da i ne pominjemo ponekad žestoke, a ponekad letargične razgovore za kafanskim stolovima, u zoru usmerene na spas sveta. Postoje i pisani tragovi jedne ili druge serije ovih rasprava, dovoljno je prelistati savremene mađarske štampane proizvode devedesetih godina prošlog veka u Vojvodini, zakopati se u neke publikacije, koje su se u to vreme činile važnim…
I biti nostalgičan…
Jer je do danas ovo pitanje u potpunosti rešeno.
Jer ko god je želeo da oblikuje to određeno javno mnjenje, javni ukus, sada je postao gotovo potpuno nevidljiv, nečujan (i nažalost, ne besmrtan!), smrvljen je, istrošen, zgrožen, iscrpljen, rasprodat i nestao. Ko je želeo da mu služi, uglavnom je isto tako prošao.
Javni ukus i javno mnjenje se nalaze negde duboko žabi ispod guzice, više ne žele, a verovatno i ne mogu da se izvuku odatle, ali ni da podignu pogled. Zadovolji se jednom ili dve epizode nekog od desetak serijala uveče, uređaj pojačava samo na prognozu vremena, vrti svoj Facebook zid, slaže se sa postovima istomišljenika, u zavisnosti od raspoloženja žestoko ili umerenije iznapada nekoga s kim se ne slaže, ne voli ga, lajkuje, dislajkuje, grli ili šalje srca koja skakuću, možda pritiska ikonice koje povraćaju, ponosan što ima svoje mišljenje i izražava ga.
Aha.
Ima.
Javnost ne želi mišljenje. Ne želi misli. Ne želi da se prepire, svađa, protivreči, sasluša druge, razmisli, vaga. Samo da lajkuje i dislajkuje. Više nije pitanje da li oblikujemo ili služimo javnom ukusu, javnom razmišljanju.
Više ni ne razmišljamo.
Vrtimo Facebook i naletimo na „vest“ na stranici našeg jedinog dnevnog lista na mađarskom, Mađar So-a:
„Jedna žena je htela da skoči u reku sa Ađanskog mosta
Jedna žena je izašla na most Ada najverovatnije sa samoubilačkom namerom, ali je srećom policija uspela da spreči tragediju – izvestio je Informer.
37-godišnjakinja je već prešla zaštitnu ogradu, kada je policija stigla iz policijske stanice Savski venac u glavnom gradu. Na kraju je žena sa mesta događaja prevezena kolima hitne pomoći.“
Da ova „vest“ krvari iz hiljadu rana, mogao je da oseti njen autor ili urednik, uostalom, očigledno je da je prepisana nekoliko puta. Pre svega, pojma nemam da li da taj prelaz nazove Ađanski most ili most Ada, pa je obe verzije ostavio. Zatim, da nije bio Informer „izvor vesti“, a koji je već odnekud preuzeo materijal, nego da su potražili originalne podatke, možda bi otkrili i to da nesrećna žena nema trideset i sedam, već dvadeset i sedam godina. Nije da to menja tragičnu prirodu stvari, ali je to ipak podatak.
Međutim, ipak je najočajnije kod ove „vesti“ to, što je autor ili/i urednik potpuna neznalica. Verovatno je mislio da je to most u varošici Adi u Vojvodini. Pretpostavljam da nema baš nikakvog pojma da se most Ada nalazi u Beogradu, prostire se iznad reke Save, prelazi vrh Ade Ciganlije ( to je jedno ostrvo) i povezuje opštine Čukarica i Novi Beograd. Da, naravno, to je ovako odjednom puno. Ali ako Ada već ima samo jedno značenje za autora / urednika, možda je bilo mesta sumnji, da se skoro tragedija dogodila na traci koja vodi prema Novom Beogradu. Pa ako čak ni to nije bilo čudno, na pomen policajaca koji su došli iz policijske stanice Savski venac je stvarno moralo da se posumnja da tu nešto stvarno nije u redu…
I ovo je samo jedan, ali nažalost ne i usamljen primer, koji pokazuje više nego slikovito sledeće: čak i oni koje zovu intelektualcima zapravo ne misle. Sa stanovišta mađarskog čitaoca u Vojvodini, ovakva „vest“ u suštini za njega nema nikakvu vrednost. U stvari ima: u jednom opštijem kontekstu, koji ukazuje na to, da danas postoje ljudi, koji ne vide nijedan drugi izlaz iz svog života, osim u samoubistvu. Ali Mađar So ne stiže tako daleko. Tačnije, ne stiže ni do ađanskog mosta. Zaglavio se negde ispod žabine guzice i Informera.
Društvena rasprava od pre nekoliko godina je završena. Utapa se u mađarskom mucanju, neznanju i nečinjenu, od čega se može oporaviti samo veoma teškim vaspitnim radom.
Još uvek ima onih koji bi mogli da preuzmu ovu obrazovnu ulogu.
Ali ih je sve manje.
I ako sa ovim poslom budemo čekali još malo, biće ih još manje.
I tada više neće ni biti koga da obrazuju. Niti šta.
Foto: magyar szó online screenshot
