20. marta uveče premijerka Srbije objavila da je preminula prva žrtva korona virusa u Srbiji. Na kraju konferencije za štampu su obavestili javnost, da tog dana samo jedan novinar može da postavi pitanje. Posle ove objave je izbila manja prepirka između novinara FoNet-a i Ane Brnabić, čiji je kraj bio da je premijerka održala predavanje novinaru, objasnila mu da će sutra imati mogućnost da pita, i naglim pokretom skočila sa stolice i otperjala.

Ovo je bila ta konferencija za štampu, gde su se po prvi put mogle čuti takve rečenice, koje su ukazale na to da srpsko zdravstvo može da ima ozbiljne poteškoće u borbi sa bolešću, ako se ljudi ne budu pridržavali propisa, ako ne budu ostali kod kuće. Ljudi su se po prvi put suočili sa tim, putem informisanja javnih službi, da srpsko zdravstvo, na sva usta hvaljeno od strane vlasti u proteklom periodu, očekuju problemi.

„Svako neka misli na to, šta se desilo u Italiji i Španiji, gde je zdravstveni sistem mnogo ozbiljniji nego naš“ – izjavio je ministar zdravlja Zlatibor Lončar posle pomenute konferencije za štampu na javnom televizijskom servisu.

Možda je ovo trenutak kada bivši i sadašnji čelnici zdravstvenih ustanova treba da se zaustave na trenutak, i razmisle o tome, koliko toga su prećutali da bi sačuvali svoje pozicije, o čemu sve nisu obavestili javnost, zašto se nisu oglasili povodom stvarnih uslova koji vladaju u institucijama, u vezi uslova rada onih koji su u njima zaposleni.

I sada, kada se u svemu radi o korona virusu, onda bi i rukovodioci zdravstvenih ustanova trebali da budu prisutni na informativnim sastancima lokalnog kriznog štaba (ako ih uopšte i organizuju…), ili bi putem obaveštenja trebali da obaveste građane, kako je ustanova koju vode, a koja posluje od poreza koji plaćaju građani, rešila radio- i kemoterapije, šta je sa onim osobama čije su operacije odložili zbog ove situacije, a stanje im se samo pogoršava. Ovakvim jednim nastupom mogu dokazati da služe narodu, a ne političkoj garnituri bez koje sigurno ne bi dobili ovako visoke pozicije.

Nije to uradila zbog aplauza

Dve kase rade u obližnjoj prodavnici: mnogo nas je, svako se trudi da održava razdaljinu od dva metra, koja se zbog uskog prostora smanjuje na metar i po. Ispred kase broj dva stoji jedan devojčurak od desetak godina: u jednoj ruci stiska jedan margarin, a iz druge viri vrh novčanice od sto dinara. Brzo i stiže na red, daje margarin, a kasirka na mađarskom kaže, sto dvadeset dinara. Devojčica, koja nema više od tih sto dinara, razume samo srpski, a kasirka zna samo mađarski. Dolazi do pat pozicije, sledi mučna tišina od par sekundi. Kod kase broj jedan stoji radnica iz susedne pekare, koja zbog prirode svog radnog mesta dnevno dolazi u kontakt sa mnogo ljudi, oba jezika govori lepo i razumljivo. Okrene se prema devojčici i ljubazno je upita da li ima kod sebe još novca. Devojčica u strahu ne progovara, samo odriče glavom. Žena izvadi svoj novčanik, smesta izvadi jednu novčanicu od dvadeset dinara, preda je kasirki, koja odmah kuca i devojčica se srećna udalji. Onako kako aplaudiraju zdravstvenim radnicima, tako je i ova žena zaslužila aplauz. Ali ni pomenuti, ni ona, to nisu učinili zbog aplauza.

Podela paketa uz promociju partije

Volonteri su postali deo srpske svakodnevnice, koji pomažu onima koji su primorani da ostanu kod kuće zbog zabrane kretanja: snabdevaju ih, podižu penzije, obavljaju neodložne poslove, isporučuju ručak. Oni obavljaju ogroman posao, mnogo pomažu starijima. I to je ispravno i treba podržati bez rezerve sve dotle dok se to radi da bi se pomoglo drugima. Međutim, ako podela paketa pređe u promociju partije, i kada je najvažniji deo fotografije što bolja vidljivost partijskog logoa, pa te fotografije u formi plaćenog oglasa dospeju na najpopularnije sajtove društvenih mreža, onda se javlja potpuno nova, interesno – volonterska forma. Situacija je slična i kada jedan „volonter“ (koji bi želeo da se dokopa više pozicije na političkoj lestvici, ili bi samo želeo da sačuva svoj siguran državni posao, koji i sam puno pljuje, ali koji osigurava siguran prihod) stojeći u redu u svakoj rečenici barem dva puta pomene da on naravno volonterski radi ovaj posao i mora da ode na još mnogo mesta. Ovakvi slučajevi su izvanredan dokaz za to da nije zajednica na prvom mestu, neko interes pojedinca. Pravi volonteri su oni, koje ne vode političke ambicije, ne hvale se svojim dostignućima, ne pominju to gde god da su i ne objavljuju slike svojih aktivnosti.

Vrhunac apsurda

Vredi pročitati, poslušati zahvalnost onih građana koji su od lokalne samouprave dobili paket u vrednosti od par hiljada dinara. Više puta se zahvale, žele da dokažu svoju neizmernu zahvalnost u svakoj prilici. U međuvremenu zaboravljaju da data partija ili partijska koalicija već godinama, u nekim slučajevima i decenijama, upravlja državom, pokrajinom, gradom, a oni na vodećim pozicijama – često kao tihi saučesnici – okoristili su se procesom, zbog kog je jedan deo ljudi dospeo dotle, da im deca više ne žive ovde, a da im penzije nisu dovoljne za jedan normalan život.

Oni koji žive ispod nivoa egzistencije, nekoliko puta se zahvaljuju vlastima na paketu od dvadeset evra. Naravno, odavno već znamo da onaj koji jedva da ima, obraduje se i nečemu malom, zahvalan je, ne trudi se da pogleda pozadinu stvari, pa tako ne misli ni na to da je i njegov novac u tim paketima. Umesto toga, svojim glasom nastavlja da održava u životu trenutnu vlast, s obzirom da će ga u vreme glasanja na više kanala podsetiti, da je u aprilu bogami dobio paket…

Janoš Teke