Godina 2020. Ona godina u kojoj smo jeli skakavce, ili kako se već kaže. Neki jun. Potpuno nebitan datum, zapravo. Bio je to jedan sasvim običan dan u običnim Vukojebinovcima na brdovitom Balkanu.
Uputila sam se na biračka mesta da kao fotoreporter zabeležim ovo čudo neviđeno, nekakve izbore. Kažu – tekovina demokratskog društva. Iliti – ostaci. Ulazak u piramide ne bi bio toliko zanimljiv kao ulazak na jedno od ovakvih mesta gde ljudi dolaze sa i dalje nedokučivim ciljem i svrhom. Stoje u redu i čekaju. Ne znam da li su čekali Godoa. Možda i ne znaju ko je Godo. Nosili su sa sobom neke papiriće, i maske. Maske su im uredno bile u rukama. Nešto su potpisivali, ćutke, kao goveda pred klanje. Ne znam o čemu su razmišljali. Da li im je život visio o koncu, ili pozicija, ili su samo bili entuzijasti. Oduvek sam cenila entuzijazam. To je ono kad odeš u pekaru po hleb iako znaš da je zatvorena, ili si zaboravio novčanik. Ali kao, biće bolje, izmajmunisaćeš nešto. Potpisaćeš nešto, ako umeš da se potpišeš. Ako si baš jako nepismen, stavićeš krst. Bitno je da si broj zapamtio.
Godo nije bio tamo, ali sam osećala njegovo prisustvo. To valjda i jeste njegova suština. Oči su me gledale u čudu. Valjda nikad nisu videle fotoreportera na ovako piramidalnom mestu. Sa prvog biračkog mesta sam propisno izbačena. Ne zato što sam bila na pogrešnom mestu na pogrešnom zadatku, već zato što nije bilo očekivano da ću biti na tom mestu na tom zadatku. A ko danas još medijski prati izbore uopšte? Odakle taj nonsense?
Na svakom biračkom mestu zvali su nadležne da vide imam li dozvolu da fotografišem izbore. Ljudi su se sklanjali, posramljeni što postoje. Fotografisala sam zidove, prazne klupe, izbegavala lica. Prišla sam kutiji sa listićima, napali su me kao strvinari uplašeni da će ostati bez svoje strvine, oterali me kao kugu. Strah, ogroman strah, krvoločnost, bezumlje kružilo je prostorijama, gore od bilo kojeg virusa koje može snaći čovečanstvo.
Maj 2012. Kraj “autokratske” vladavine demokratskih “žutih”.
Kao fotoreporter Tanjuga pokrivala sam parlamentarne i predsedničke izbore te davno zaboravljene 2012. godine. Odlazila sam na biračka mesta bez ikakve bojazni da će me neko na ulazu streljati pogledom i izbaciti naglavačke. Telefoni nisu zvonili, dozvola nije tražena, ljudi nisu krili svoja lica, prilazila sam kutiji sa glasačkim listićima.
Bila je to jedna prijatna demokratska atmosfera. I ljudi su i dalje bili ljudi. Bili su nezadovoljni, ali bili su spremni da se bore za boljitak. I ta borba im je bila omogućena. Institucija demokratije ipak je postojala i činilo se da ima nekog smisla. Postojali su izbori, narod je rekao – dosta s vama, idemo dalje. I narod je birao. I narod je izabrao.
Kraj
Telefon zvoni, čekam da me puste ili oteraju sa biračkog mesta. Na telefon se niko ne javlja, panika raste, nervoza ulazi u kosti, ne znaju šta da rade sa mnom. Ljudi, dajte mi samo da opalim jednu fotku i odlazim. Da me se otarase, dozvoliše mi da kliknem.
I ja sam kliknula. Izborna lista sa zastavom Republike Srbije na školskoj tabli. Pored nje kostur raspolućene lobanje. Scena renesansna. Klik. Odlazim.
Trče za mnom, za sobom nose svekolike užase civilizacijskih tekovina, nekontrolisani strah. Da ih pitaš zbog čega – ne bi umeli da definišu. Ogrezli su u strahu i bez njega više ne postoje. Ucenjeni i potpuno slomljeni. Nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta kao da su brisani iz Ustava Republike Srbije.
Traže od mene da izbrišem fotografiju sa raspolućenom lobanjom pored državne zastave. Žao mi ih je, ali fotografija ostaje. Ostaje kao večna opomena na jedno vreme koje ćemo uskoro, nadajmo se, prevazići.
Glasanje 21. juna 2020. godine (foto: Mina Delić)
Fotografije sa izbora 2012. godine:
