Već puno puta se pokazalo da nepažnja, u gorim slučajevima nemar ili nedostatak stručnosti, ponekad mogu imati prilično ozbiljnu cenu. Lako prebolimo ako nas na pijaci prevare za 10 – 20 dinara, ali su na državnom nivou neuporedivo veći iznosi u pitanju. Naročito ako je u pitanju međunarodni dug ili pozajmljivanje.

Međutim, uobičajeno je (ali nije i prihvaćeno), da kada vlada uzme strani kredit ili se upusti u drugu finansijsku transakciju, i nije u stanju da ispuni preuzetu obavezu, zbog toga se druga strana obrati sudu, zbog čega je negativno pogođena strana dužna da plati ne mali iznos odštete ili kazne, o čemu javnost nema (ne može da ima) saznanje. Na kraju krajeva, kako kaže narodna izreka, niko baš ne priznaje rado da mu je majka bila prostitutka.

Uprkos malo surovom upoređivanju, ostanimo pri činjenicama, prema kojoj se zaduženost pojedinih ministarstava ili konačni ishod tužbi protiv njih (tada protiv njih samih) i njihove finansijske implikacije obično tretiraju kao državna tajna. Iako su izuzeci od čuvanja tajne u Srbiji Savet za budžet i finansije, i u principu nezavisna Državna revizorska institucija, ali na pitanje beogradske Politike o detaljima tužbi odgovoreno je samo time, da se kontaktiraju nadležna ministarstva.

Ipak, prema završnim računima za 2019. godinu, jedanaest ministarstava imalo je 7764 takva slučaja, na osnovu kojih su bili opterećeni sa 59 milijardi dinara, odnosno pola milijarde evra, ali je njihovo potraživanje iznosilo samo 3,5 milijardi dinara.

Krajem iste te godine se Ministarstvo unutrašnjih poslova „mučilo“ sa sedam hiljada sudskih postupaka, ali se na osnovu pruženih informacija može zaključiti da je reč o relativno beznačajnim slučajevima čija je vrednost otprilike „jedva“ 160 miliona dinara.

Podaci su takođe otkrili da se najveći novac i ne vrti u ministarstvu koje je za to nadležno, dakle u Ministarstvu finansija, jer se oni samo u dva slučaja nalaze na sudu. Suprotno tome, a ovo dosta toga otkriva, Ministarstvo ekonomije ima 197 predmeta u ukupnoj vrednosti od 54 milijarde dinara.

Analize koje su sprovele dve gore pomenute institucije, otkrile su i to, da su država, a samim tim i jedanaest ministarstava, bili prinuđeni da u poslednjih deset godina u vidu novčanih kazni i penala samo na domaćem tržištu plate dvadeset milijardi dinara.

Ne postoji formalna istraga ili analiza situacija u vezi sa ispunjavanjem kreditnih i drugih ugovora sa stranim partnerima. U vezi sa ovim postoji čarobna reč za skrivanje stvarnog stanja: Državna tajna. Ili: Strani ugovarač je zatražio da podaci budu tajni.

To je nekako, prosto rečeno, torba u koju gotovo sve stane. Iako je očigledno da bi bilo šta da se kaže, jer će posledice „otvaranja prema istoku“ moderne Srbije za nekoliko godina ući u domaći finansijski sistem. Naime, izgradnja puteva i železnica je veoma skup poduhvat, a Beograd ni izdaleka nema kapital za finansiranje investicija ove veličine bez spoljne pomoći.

Međutim, ima i čudnijih slučajeva od gore pomenutih, poput monumentalne statue postavljene ispred nekadašnje železničke stanice u glavnom gradu. Njenu cenu rukovodstvo Beograda, naravno uz odobrenje najviših krugova, do dana današnjeg drži u tajnosti. Iako je i ona (i mnogo toga drugog), napravljena od novca poreskih obveznika, i prevashodno se od njih krije količina novca izbunarena iz kase.

Takođe treba napomenuti i to, da ne samo (nepotrebne) izdatke povezane sa navedenim snosi državna kasa, već i inostrani zajmovi koje uzimaju pojedina javna preduzeća. Uprkos činjenici da je vlada prošle godine položila zakletvu, da više ne garantuje otplatu zajmova koje su uzela dva javna preduzeća koja su oni dadiljali (zašto, pitam se?), naime elektroprivreda i Srbijagas, to su ipak učini poslednjih dana. I to je interesantno, da jedna mamutska kompanija, gde je zarada drastično iznad republičkog proseka, neće u potpunosti sama ispuniti svoje obaveze. Dakle, kao i mnogo puta ranije, vlada mora posegnuti duboko u džep (građana), ako želi na vreme da istupi pred stranim bankama zbog neodgovornog zaduženja svojih miljenika.

Još je veći problem što se taj proces, tj. iznos raznih finansijskih kazni i penala povećavaju iz godine u godinu. Kao da na nadležnim mestima, odnosno u ministarstvima, i ne primećuju da konstantno prave finansijske gluposti, čiju vatru na kraju piju građani u obliku poreza i drugih tereta.

Istovremeno, vladajuća stranka očekuje da se odraslo stanovništvo neprestano zahvaljuje na bednim poklonima, mada je do zloslutnog „poklona“ ili „pomoći“ od sto evra po stanovniku moglo doći samo ako se u tu svrhu pozajmi šest stotina miliona evra od strane onih koji su bili na čelu populističke demagogije.

I ovaj oblik rasipanja novca ne samo da nije završen, već se i povećava.

Foto: N1