Brišem grafitni prah sa pisaćeg stola svog sina, dok mi se suze slivaju niz lice. Za leto nije bilo mnogo domaćih zadataka, dete nije ni vežbalo, nije oštrilo svoje olovke. Čistila sam iza detektiva u nedelju ujutru, jer su u subotu popodne kod nas provalili i odneli svu našu ušteđevinu. I detetovu. I dok sam čistila kuću, pitala sam se da li u celoj ovoj priči mi imamo sreće ili nemamo.
Dok smo se vraćali kući nakon vesti da nam je neko provalio vrata, sve o čemu sam razmišljala bilo je to, da su ostavili naše lične stvari. Je li da nisu uzeli rolere koje je dete dobilo za rođendan? Je li da je ostao pribor za rad svih nas, naši spomenari? Je li da su odneli samo novac? I tako je i bilo.
Međutim, kada sam se suočila sa činjenicom da nisu pronašli samo „novac odraslih“, već i detetovo ušteđeno, skupljano malo bogatstvo, slomila sam se. Ne, ja se ni sada ne osećam opljačkano. Osećam se lišeno. I ne samo ja, već i dete.
Lišili su nas verovanja da su ljudi u osnovi dobri. Oduzeli su nam osećaj sigurnosti, jer od tada sva svetla moraju da budu upaljena i moj osmogodišnjak se ponovo ne usuđuje da spava sam. Lišili su nas doživljaja, jer smo novac skupljali da bi mogli da putujemo, letujemo. Lišili su nas slobodnog vremena, jer novac koji smo jednom zaradili sada moramo opet da zaradimo, a za to moramo da radimo. Mnogo, ako želimo sebi da priuštimo doživljaje. Doživljaje, koji nadjačavaju zlo, i svest, da je jedan stranac ušao u naš dom i sigurno radosno izašao, jer je to što je učinio bilo lako.
I iznova i iznova razmišljam o tome da li smo imali sreće. Mislim da jesmo. Niko nije povređen, imamo sve, što smo i do sada imali. Novac? Novac ćemo da zaradimo. Neće biti lako, ali mi to možemo. Na pošten način.
Foto: wikipedia
