„Branislav Nedimović, ministar poljoprivrede“ – predstavio se četrdesetogodišnjak sa naočarima, kada smo se sreli po službenoj dužnosti. Sa kolegom iz susedne države je razgovarao o pitanjima vezanim za njihove portfelje, a i ja sam upoznavanje od pre pet godina u Nišu samo zato pomenuo, jer su oba ministra sela za pregovarački sto u ležernoj, ali (i dalje) u odgovarajućoj odeći po diplomatskom bontonu. Protokolom je naime, po redu i načinu, sve unapred dogovoreno, pa i odevanje. Nije moguće da se u diplomatskim razgovorima na zvaničnom bilateralnom sastanku, jedna strana pojavi u smokingu, a druga u farmerkama.
Prezir, ponižavanje
U pripremi ovakvih pregovora, a to znam iz višedecenijskog iskustva, odgovorni zvaničnici obraćaju pažnju i na najmanji detalj. Osoblje kabineta ministara i ljudi zaduženi za protokol su iskusni profesionalci u svojoj struci, koji ništa ne prepuštaju slučaju. Na primer, bez ikakve griže savesti izbacuju i ukusne zalogaje namenjene da ih posluži neiskusni seoski ugostitelj, ako ih prethodno nisu proverili, ispitali. Ove stvari ovako funkcionišu u svim delovima sveta, čak i u Burundiju i Avganistanu, ako su namere obe strane poštene. Drugačija je situacija kada jedna strana pokušava da ponizi, potceni drugu. To se nedavno dogodilo u Beogradu, kada su na aerodromu primili predsednika vlade Republike Crne Gore. Mnogo se spekulisalo o ovoj dvodnevnoj nekoliko dana ranije najavljenoj poseti, ali na to niko nije računao, da premijera Krivokapića, obučenog po diplomatskom bontonu, neće primiti njegov službeni kolega, već njegov nominalni zamenik, srpski ministar poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva – u farmerkama i bez kravate. To je jednostavno skandal, uvreda za gosta, iako je premijer susedne države to rešio jednim odmahivanjem ruke, posle formalnog novinarskog pitanja koje je usledilo posle pregovora: nije to shvatio kao poniženje. Na istoj toj konferenciji za novinare, formalni premijer Srbije je preuzeo odgovornost za očigledan diplomatski incident i izvinio se svom gostu.
Ne treba imati mnogo diplomatskog iskustva da izgovorimo da je došlo do namerne provokacije. Ne prvi put, i plašim se, ni poslednji. Otkako se Crna Gora otcepila od ostataka bivše federacije i ostavila Srbiju samu, beogradske vlasti se svim silama trude da zagorčaju sudbinu manjeg oka nekadašnjih „očiju u glavi“ (prema rečima pokojnog Slobodana Miloševića). Čak i onda ako se pridruži NATO-u ili, suočena sa realnošću, prizna nezavisnost Republike Kosovo. Trenutno nema ni kontakata na ambasadorskom nivou između dve zemlje, jer je Podgorica proterala srpskog ambasadora, inače crnogorskog porekla, koji je pokušao da se umeša u njene unutrašnje stvari.
„Ustanite!“
Inače, premijerka Ana Brnabić je u naknadnom obrazloženju rekla: crnogorskog gosta je trebalo da primi ministar inostranih poslova Nikola Selaković, na osnovu preliminarnih razgovora u vladi, ali je on kasnio iz posete Grčkoj, te je zbog toga morao da uskoči ministar poljoprivrede. Međutim, ovo nije prihvatljivo objašnjenje za svakako sramotni diplomatski incident. A nije ni to da „Nedimović inače voli da se oblači ležerno“. U svakom slučaju, i ministar spoljnih poslova bi bio samo rezervno rešenje, jer bi u slučaju normalnih bilateralnih odnosa premijera trebalo da primi sam premijer koji ga je pozvao.
A ako su već pomenuli Nikolu Selakovića, nije zgorega napomenuti da je šef sprske diplomatije nekoliko dana pre skandala u Beogradu izazvao incident u sedištu UN u Njujorku, kada je prozvao kosovskog kolegu: ako pominje Aleksandra Vučića, neka ustane, s obzirom da priča o sopstvenom predsedniku. Čak su i neke afričke i azijske diplomate bile zapanjene u sali za sastanke ove svetske organizacije, kada su čuli ovu grubu, ni na koji način diplomatsku poduku.
Inače je beogradska diplomatija u davno viđenom obrušavajućem letu, jer smanjenje državnih institucija nije zaobišlo ni Ministarstvo spoljnih poslova. Ivica Dačić je onomad zaposlio više „lepih dama, zvezdica“, nakon čega je usledilo postavljanje neiskusnih, ali prijemčivih partijskih vojnika na čelo inostranih misija. Tako je na primer imenovanje dežurnog tapšača Marka Đurića za ambasadora u Vašingtonu i Bogoti postalo poznato kao odskočna daska, ali je među novoimenovanom ekselencijskom srpskom gospodom i bivši vlasnik vešeraja ili osoba neupućena u diplomatiju, koja je sin jednog popularnog pevača. I samo smo nedavno pisali o neviđeno skandaloznom ponašanju ambasadorke Srbije u Londonu na jednom sportskom događaju.
Sad bi bio red pomenuti zaslužno slavne srpske diplomate, od Davidovića do Rakića i Dučića, Ive Andrića, pa sve do Konstantina – Koče Popovića, Miloša Minića ili Mirka Tepavca, ali bi to već bio zadatak sprske inteligencije. Nama samo ostaje da se, kako dodatne štete zlatnog doba, samo setimo Lasloa Bale, Ferenca Deaka ili Kalmana Fehera, koji su u svetu predstavljali nekadašnju zajedničku državu, bivšu Jugoslaviju. Oni nam nikada nisu priredili sramotu, štaviše!
Međutim, vremena se menjaju i dobro je što je jedini „spoljni izabranik“ vojvođanskih Mađara na listi zemlje matice. Barem nećemo osećati stid ako tema dospe na dnevni red.
Foto: nova.rs
