Zbog epidemije korona virusa, 15. marta je u Srbiji proglašeno vanredno stanje, zatvorene su granice, a za povratnike iz inostranstva je uveden i obavezan karantin. To je onemogućilo život i svakodnevnicu radnika koji žive u Vojvodini, a rade u Mađarskoj. Od kraja aprila je ponovo moguć prelaz srpsko – mađarske granice, pa iako to prvih dana nije teklo glatko, do sada se već situacija manje – više normalizovala.

Mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto razgovarao je o tom pitanju sa srpskim ministrom unutrašnjih poslova Nebojšom Stefanovićem i ministarkom za evropske integracije Jadrankom Joksimović, pa je 23. aprila objavio na Facebook-u da od 6 sati tog jutra državljani Mađarske i Srbije koji rade ili obrađuju zemlju sa druge strane granice mogu da pređu preko graničnih prelaza Reske, Tompa i Bački breg. Svi oni koji su otišli na posao u Mađarsku čuvši ovo saopštenje, suočili su se sa neočekivano velikim problemom kada su se vraćali nazad: na srpskoj granici im je lekar ispisao karantin od dvedeset i osam dana. Na ovu vest je reagovao Balint Pastor, poslanik SVM-a u parlamentu i izjavio da njegova partija već radi na tome da poništi uredbu o karantinu, i rekao da je po njemu vladina uredba zanemarena na srpskoj granici. Usledilo je obaveštenje Ištvana Pastora, predsednika SVM-a, koji je obavestio javnost o tome da su „ispravili sistemske greške“ i da se nadaju da će ulaz i izlaz putnika – radnika sada teći nesmetano.

Izdavanje potvrde poslodavca je brzo i jednostavno

Andraš Ric putuje između Subotice i Segedina od 1992. godine. Prirodom svog posla je poslednjih godina prelazio granicu dva – tri puta nedeljno.

– Pre uvođenja vanrednog stanja sam poslednji put u martu bio u Segedinu, kada nije bilo nikakvih znakova, da će u obe države u roku od samo par dana uvesti vanredne mere, i neće moći da se pređe granica. Počev od tog datuma, nisam mogao da putujem sve do poslednjih nedelja aprila, svakodnevni posao sam obavljao preko interneta, uz pomoć svojih kolega. Nakon olakšica koje su uvedene za putnike – radnike, čekao sam nekoliko dana da se situacija raščisti. Za to vreme, moji saradnici u Segedinu izdali su potvrdu poslodavca i overili je u okružnoj kancelariji. Ovaj proces je tekao izuzetno jednostavno i brzo, što sam i sam iskusio, pošto sam ponovo mogao da pređem granicu, i pošto smo overavali potvrde i za ostale kolege.

Koja su vaša iskustva sa prelaskom granice?

– Ukratko rečeno, prelazak granice je: „uobičajen“. Pri izlazu, na graničnom prelazu Horgoš – Reske na srpskoj strani, izlazak se odvija skoro bez čekanja, pored pasoša, treba pokazati samo potvrdu poslodavca. Na mađarskoj strani treba računati na minimum pola sata čekanja, svjedno koliko automobila stoji ispred vas. Ovde usporava proces i veliki broj onih koji peške prelaze granicu, koji su u istom redu sa automobilima koji prelaze granicu. Pored pasoša i ovde mora da se pokaže potvrda poslodavca, a desilo se već i da mere temperaturu. U povratku sam do sada uvek prelazio na graničnom prelazu Tompa – Kelebija, da bih izbegao zagušenje na Horgošu, na srpskoj strani. Nijedna kontrola nije trajala duže od dva minuta, granični prelaz je bio potpuno prazan uvek kada sam hteo da pređem, a i ovde je trebalo na obe strane pokazati potvrdu poslodavca pored pasoša – objasnio je Andraš Ric.

„Četiri nedelje nisam mogao da odem kući kod porodice“

Zoltan Budemac iz Čantavira radi u jednoj mađarskoj špediciji kao vozač kamiona. Kada je imao turu za Srbiju ili u drugu državu preko Srbije, onda je išao u konvoju, uz pratnju policije, i morao je i da napusti državu, to jest četiri nedelje nije mogao da ode kući, kod porodice.

– Kada je izbila epidemija, i proglasili su vanredno stanje, onda je naređeno da kamioni koji prelaze iz inostranstva u Srbiju ili prelaze preko Srbije mogu putovati samo uz pratnju policije. Koliko znam, ovo je okončano činjenicom da srpska država nakon nekog vremena nije više bila u mogućnosti da finansira policijsku pratnju za kamione. Ovo i inače nije bilo dobro, jer je u ovakvom konvoju veoma opasno voziti. Bilo je primera da je u konvoju išlo pedeset – šezdeset kamiona, a ispred i iza je išao po jedan policijski automobil. Policajac naime ne vidi ništa od onog što se dešava u sredini konvoja. To je izuzetno opasno, kada ogromne prikolice prelaze razdaljinu na samo metar – dva jedno od drugog. Dešavalo se i da se sudare.

Koji je bio cilj policijske pratnje?

– Mislim da je cilj bio da ne bi usput stali ni u prodavnici ni nigde drugde. Ali su naši političari primenjivali dvostruke aršine: pravili su razliku između državljana Srbije. Ja kao srpski državljanin nisam mogao da dođem kući u vreme vanrednog stanja, s obzirom da saobraćam kamionom sa mađarskim tablicama. Istovremeno, naša mađarska špedicija sarađuje sa jednom pančevačkom firmom i njihov vozač obavlja isti posao kao ja. Njega su pustili kući, s obzirom da vozi kamion sa srpskim tablicama. Istina, ja imam prijavljenu adresu u Mađarskoj, ali zapravo tamo nemam gde da odem. Nisam bio pripremljen na to da će preko noći uvesti jednu takvu meru zbog koje nisam mogao da odem kući četiri nedelje. Mnogo puta sam spavao u kamionu, pa je ova situacija rezultirala i dodatnim izdacima. Kada idem na put, uvek sa sobom nosim odeću i hranu za nedelju dana, ali kada sam to potrošio, onda sam morao da perem odeću, a hranu sam morao da kupim. A ne zarađujem toliko da bih se hranio u restoranima. Pored toga, srpski policajac me nije pustio ni u prodavnicu.

Koliko je bilo teško raditi u ovakvim uslovima?

– U Srbiji nismo mogli da kupimo ni hranu ni čistu odeću. U Mađarskoj, Makedoniji i Grčkoj smo mogli da kupujemo, samo eto baš kod nas ne. Uglavnom idem za Atinu. Od Atine do Preševa treba voziti deset sati, plus čekanje na granici, koje ako stane u dva – tri sata, znači stižem u Srbiju posle otprilike trinaest – petnaest radnih sati, mrtav umoran. I posle svega toga me policajac obavesti „da ovde ne može da se stane, za pola sata kreće konvoj, mora se ići dalje“. Znam da se za vreme vanrednog stanja i zabrane kretanja nisu bavili proverom tahografa, to jest da li smo se pridržavali obaveznog odmora, a zbog toga nas nisu ni kažnjavali. Ali je ovoliki rad jednostavno bilo nemoguće ljudski izdržati. Međutim, policajca to nije zanimalo, rekao je, da moramo ići. Tako da, pošto smo odvozili petnaest sati, odmah posle toga je trebalo voziti trinaest sati u Srbiji, bez spavanja.

Šta u vašem slučaju znači to što su dozvolili prelazak granice onima koji rade preko granice?

– Vozači kamiona su i pre toga mogli da se vrate kući, onda kada su ukinuli obavezu vožnje u konvojima. Za mene to znači, da kada završim putovanje, onda mogu da dođem kući za vikend. Kod kuće mogu da se istuširam, odmorim i spremim čistu odeću za sledeću radnu nedelju. Međutim, od tada nemam društveni život. Može se reći da, kada stignem kući, povlačim se u jednu vrstu dobrovoljnog karantina. To radim i zbog meštana sela, ako bih slučajno bio nosilac virusa, da ne zarazim nikog. Ali je već i to sasvim drugačije da mogu da spavam u sopstvenom krevetu, a ne u kamionu.

Pominjali ste kolege sa srpskim tablicama. Kakva su se karantinska pravila odnosila na njih?

– Tako sam čuo da je to rešavano na različite načine u različitim opštinama. Senćani su to veoma strogo sprovodili, mada sam čuo da je bilo i opština u kojima to nije bilo baš toliko strogo. Karantin se inače odnosio na sve vozače koji putuju u inostranstvo, a poslodavci su mogli od države da nabave dokument, kojim tangirani, ako su bili zdravi, mogu ponovo na put – rekao je Zoltan Budemac, koji je ukazao i na to da je zbog proteklih događanja veliki broj vozila sa mađarskim tablicama ostao u Srbiji i obrnuto. Prema njegovom mišljenju je zato jako dobro da su rešili prelazak granice za radnike koji putuju, sa osvrtom na to, da je jedno vozilo koje je ostalo u stranoj državi, a istekao mu je tehnički pregled, jako komplikovano i skupo ponovo vratiti u saobraćaj.

„Možemo putovati, ali za sada nema potrebe za nama“

Radnica u jednom diskontu u blizini graničnog prelaza Tompa, a koja je želela da ostane anonimna, rekla nam je da iako ima potreban dokument za prelazak granice, za sada nema potrebe za njenim radom.

– Sredinom marta, kada su proglasili vanredno stanje, mi smo u ponedeljak, kao i obično, krenuli na posao, ali su nas na granici obavestili da možemo da pređemo, međutim moramo da se vratimo preko graničnog prelaza Reske – Horgoš, i smesta moramo da idemo u karantin. Tako da smo se vratili, jer ni ja ni moje ostale kolege koje rade u diskontu nismo hteli to da prihvatimo. Tada smo počeli da razmišljamo o tome šta će se desiti sa našim poslom, a i poslodavci su razmatrali mnoge mogućnosti. Na kraju je poslodavac odlučio, da će nas poslati na neplaćeno odustvo, počev od 16. marta. To znači da smo i dalje bili prijavljeni i poslodavac nam je plaćao zdrastveno osiguranje. Iako time nisam puno postigla, s obzirom da zdravstveno osiguranje važi na teritoriji Mađarske, ja živim u Subotici, a granice su bile zatvorene. Nedavno je izašla uredba u Mađarskoj, da firme mogu da konkurišu za podršku, ali to važi tek od maja. Dobićemo neku platu, koja neće biti stoprocentna. Tako da ćemo najverovatnije izgubiti platu od mesec i po dana (od sredine marta do kraja aprila). Od maja pak nismo više na neplaćenom odsustvu, već smo prijavljeni na dva sata rada. Mnogi su u sličnoj situaciji kao i ja, i ova situacija ne odgovara nikom od nas, pa ni firmama. Međutim, protiv ovoga niko ništa ne može da uradi.

Sada već možete da putujete, pa i dalje ne radite?

– Iskreno rečeno, za nama nema ni potrebe, dok ne dođu oni koji traže Afa-u i ostali kupci iz Srbije. S obzirom da nema puno kupaca iz Mađarske, a njih mogu da usluže oni radnici koji žive u lokalu, u Tompi. U teoriji bi mogli da idemo na posao, jer smo dobili papir pomoću kog jednom dnevno možemo da pređemo granicu, možemo i da se vratimo, a ne moramo da idemo u karantin. Međutim, za našim radom nema potrebe sve do tada, dok sasvim ne otvore granice. Do tada ćemo biti prijavljeni na dva sata, dobijamo nešto novca, ali to nije puna plata. Poslodavac se raduje mogućnosti, da zahvaljujući podršci države može da nam isplati bar nešto, nema nameru da nas otpusti, a neće ni da zatvara firmu. Istovremeno, koliko znam, nijedan od mojih kolega koji putuje nije sebi tražio drugi posao. Svi se veoma uzdamo u to da će se situacija srediti u vrlo kratkom roku – rekla je našem listu sagovornica.

Kada sam pisao ovaj članak, nije bilo tačnih informacija koje se odnose na potpuno otvaranje granica u Srbiji. Epidemiolog Darija Kisić Tepavčević, član republičkog kriznog štaba je sedmog maja izjavila, da treba još sačekati sa otvaranjem granica i oni koji stupe na teritoriju Srbije moraju za sada u karantin. Kisić Tepavčević je izjavila da je potrebno usaglašavanje sa okolnim državama da bi se otvorili granični prelazi, ukinuo karantin, a one primenjuju različite kriterijume.

Imre TOT