U našoj porodičnoj kući, fotografije su bile najstarija materijalna uspomena. Zauzele su sebi dostojno mesto sa gotovo sakralnim značajem. Nisu se pokazivale bilo kada, a nije mogao i svako da dođe do njih. Ovaj značaj su svi poštovali. Mogli smo ih gledati samo u izuzetnim prilikama i to sa upriličenom poniznošću. Tako ih se sećam iz detinjstva. Od tada kao da i nije prošlo toliko vremena, kao da nisu prošle duge decenije. Lica i pokreti su se dočaravali u kolekciji koja se stalno širila.
Jednom godišnje, na jedno veče božićnih praznika, ovo je bila uobičajena porodična aktivnost. Fotografije su prelazile iz ruke u ruku i uz svaku smo se setili jedne cele priče. Zajedničko pripovedanje bilo je podjedako važno i za decu koliko i za odrasle. Mnogo su pričale o tome kako su živeli naši bake i deke, šta su čitali, koje knjige drže u rukama. Bila je tu i jedna fotografija stara sto dvadeset godina na kojoj je naša čukunbaba pozirala kao devojčica ispred jelke, na čijoj je jednoj grani visila srebrna ledenica iz vremena monarhije. Ta ledenica i dalje visi ovde, baš u visini očiju, kao na požuteloj slici. Kao da vreme od tada nije prošlo, kao da traje zauvek.
Ukrasi za jelku su ostali isto tako u velikom ormanu u kartonskoj kutiji, kao i stare fotografije. Kod nas ukrasi nikad nisu izbacivani, čak ni kada se zlatnoj ptici slomilo krilo; ostalo je mesta i za oštećene predmete, uključujući i jednu rodu bez nogu od bojenog stakla. Sačuvali smo neke ukrase i za vrh jelke, od kojih je svaki svojim oblikom i ukrasom dočarao svoje doba. Salon bombona nikada nije ponestalo, i njih ima čitava kolekcija, mnogo vrsta, iz različitih godina.
Ne znam tačno kada se dogodilo. Moja mlađa sestra je posmatrala niz božićnih jelki u tržnom centru, obučenih u crvene, plave i zlatne ukrase. Jako joj se dopala ideja uniformnosti. U jednom plastičnom sanduku mogli ste kupiti salon bombone, girlande, kugle, zvezdu za vrh, niz blještavih kućica i postolje u istoj boji. Naša jelka je tada sijala sva u srebrnoj boji. Smešili smo se, gledali je i posle izvesnog vremena, kada su iglice počele da opadaju na tepih, primetili smo da se na njoj pojavljuje po neki od starih ukrasa. Polako smo prošvercovali nazad pečurke, mesec i pahulje, koje smo sami isekli. Sledeća godina je ponovo donela drugu boju. Čak smo i kupili plavu kolekciju, iako smo već znali da ćemo se vratiti našim starim ukrasima, jedva smo čekali da ih proberemo. Kod nas se moda nije zapatila.
Jer nam je svako ostavio nešto, što je odražavalo doba u kome je živeo. Ovo šarenilo i dan danas prekriva drvce. Okićena jelka nam nikada nije bila dosadna. Na njoj je uvek bilo nekih novina i svi su osećali važnost toga da mogu da dodaju nešto tradiciji. Kako je naša porodica rasla tako se i drvce obnavljalo. Ovo je uravnotežilo sadašnjost sa prošlošću. Kada je jelka zasijala u svom punom sjaju, tačno smo znali da nam u ovoj prazničnoj tišini dolazi anđeo Božića sa blagoslovom.
Ferenc Kontra
Božićna noć, stara fotografija (Foto: loveproperty.com)
