Druga godina pandemije je novonastale uslove za filmsku distribuciju i konzumaciju načinila normalnim. Premda se u velikoj meri publika vratila u bioskope, gledaoci stariji od 35 godina su se uglavnom opredeljivali za kućne projekcije i ponudu na striming servisima. Za razliku od 2020. ove godine se ipak osetio porast broja filmova kao i poboljšanje kvaliteta ponude. Ako se pandemiji išta može pripisati kao pozitivan rezultat to je svakako probijanje malih, nezavisnih filmova, a među njima ponajviše onih van engleskog govornog područja. Film „Titan”, rediteljke Džulije Dukornu je osvojio Zlatnu palmu u Kanu, čime je ona postala prva žena dobitnik ove prestižne nagrade, te je film jesenas prikazan i u američkim bioskopima. Rat strimera i bioskopskih distributera se nastavio, s tim što je vremenom postalo jasno da kovid nije jedini razlog za smanjenu zainteresovanost za filmsku ponudu na velikim platnima. Publika se, ako je suditi po statistici, više opredeljivala za „lakše” i zabavnije naslove, naročito filmove iz Marvel univerzuma („Šeng-Či”, „Večni”, „Spajdermen-Put bez povratka”), nego za naslove originalne sadržine koja nije zasnovana na prethodno postojećoj franšizi. Holivud se, kao i sve industrije, prilagodio novonastaloj situaciji. Veliki broj filmova od kojih se očekivalo da inkasira značajne svote novca na blagajnama to nije uspeo da ispuni, dok su neka ostvarenja, koja do pre samo dve godine niko osim ljubitelja filma i filmskih kritičara ne bi video, našla svoju publiku na Netfliksu, Amazon prajmu, Huluu, Dizni plusu i HBO Maksu. Ipak, i među manje poznatim naslovima, mnogi od njih su ostali zapaženi, osvojili mnoštvo nagrada i došli do jedne potpuno nove grupe ljudi koja bi ih prethodnih godina ignorisala zbog dominacije blokbastera u bioskopima. Neki od filmova na našoj listi najboljih ostvarenja su se našli u domaćoj distribuciji, na neke se čeka, a za jedan naslov nije poznato da li će se ikada naći u bilo kojoj formi distribucije u Srbiji.
- „Iskupljenje” (Mass, 2021)
Rediteljski debi glumca Frana Kranca govori o susretu dva para roditelja koje je spojila velika tragedija. Ričard (Rid Birni) i Linda (En Daud) su roditelji dečka koji je počinio masovno ubistvo u školi, a potom izvršio samoubistvo. Džej (Džejson Ajzeks) i Gejl (Marta Plimpton) su roditelji jednog od mnogo stradale dece u školskom masakru. Ova moćna drama o susretu ljudi čiji su životi zauvek promenjeni neizbrisivom tragedijom je pre svega priča o praštanju i saosećanju. Mešavina tuge, bola, patnje, besa i bespomoćja je vrlo realistično prikazana uz pomoć savršene glumače ekipe, među kojom se naročito izdvajaju En Daud i Marta Plimpton, u ulozi majki koje pokušavaju da nađu način da nastave svoje živote i oproste, ma koliko to bilo teško, ako ne i gotovo nemoguće.
- „Otac” (The Father, 2020)
„Otac” je jedan od dva naslova na našoj listi koji je trebalo da izađu u 2020-oj godini, ali se zbog epidemiološke situacije to nije dogodilo. Međutim, iako je izašao tek u februaru 2021. film je osvojio dva Oskara, za glavnu mušku ulogu – Entoni Hopkins, i najbolji adaptirani scenario (Florian Zeler i Kristofer Hempton). Film govori o Entoniju, koji se bori sa demencijom, i njegovoj ćerki En (koju tumači oskarovka Olivija Kolman) koja pokušava da uspostavi sistem u kom će oboje moći da žive sa što manje problema. Suočena sa očevom progesijom bolesti, En shvata da njen otac više ne razlikuje stvarnost od iluzije, te da se i njeni životni planovi shodno tome menjaju. Hopkins je zasigurno jedan od najboljih živih glumaca, ako ne i jedan od najboljih glumaca ikada, ali uloga u „Ocu” to samo naglašava još više. Ovaj sada već drugi Oskar (prvi je bio za „Kad jaganjci utihnu” 1992.) je možda i najzaslužnija glumačka nagrada koju je Akademija dodelila u poslednjih dvadesetak godina.
- „C’mon C’mon”
Majk Mils je jedan od onih reditelja o čijim se filmovima uvek priča u sezoni nagrada i na kraju se vrlo malo ili ništa ne desi. Njegovo prethodno ostvarenje „Žene dvadesetog veka” su bile nominovane za Oskara u kategoriji najboljeg originalnog scenarija, što će vrlo verovatno biti sudbina i ovog filma. Osim sjajnog Hoakina Finiksa, u filmu se pojavljuje dvanaestogodišnji Vudi Norman koji je najveće holivudsko otkrovenje među mladim glumcima. Radnja filma se fokusira na Džonija (Finiks) i Džesija (Norman), njegovog sestrića o kome Džoni treba da se brine dok njegova majka (Gabi Hofman) odlazi u Ouklend da pomogne svom suprugu koji je pobegao iz Los Anđelesa usled jake bipolarne epizode. Džesi je rastrzan između realnosti u kojoj je često odsustvo oca usled bolesti vrlo bolno, i mašte u kojoj on razvija priče koje mu pomažu da se nosi sa odrastanjem. Džoni postaje očinska figura, ali zbog prirode svog novinarskog posla i života u Njujorku nije u mogućnosti da u dečakovom životu ostane za stalno. Barem ne fizički. Ako postoji film ove godine koji će rasplakati sve uzraste i tipove ličnosti – onda je to svakako Milsov „C’mon C’mon”.
- „Povezi Me” (Drive My Car, 2021)
Japanska kinematografija je oduvek važila za jednu od najboljih, obično zbog vrlo nekonvensionalnog pristupa režiji, kvalitetnim scenarijima i besprekornoj glumi. „Povezi me” koji je ranije ove godine prikazan na Festivalu autorskog filma je, po svemu sudeći, favorit za nagradu Američke filmske akademije (Oskar) u kategoriji filma van američkog govornog područja. Zasnovan na kratkoj priči Harukija Murakamija „Muškarci bez žene”, film Rjusukea Hamagučija govori o bračnom paru umetnika, pozorišnom glumcu Jusukeu, kog tumači izvrsni Hidetoši Nišidžima, i filmskoj scenaristkinji Oto, koji gubitak deteta podnosi uz pomoć umetničkog stvaralaštva. Bol koji nikada nije nestao Jusuke prikriva radeći na adaptaciji „Ujka Vanje”, dok Oto svoje priče stvara imajući afere s drugim muškarcima. Nakon što Oto iznenada umire, Jusuke se susreće sa još većom samoćom ali i samospoznajom. Nakon novog gubitka on shvata da je ceo život njegove žene jedna velika nedovršena priča koju on mora da sazna. Premda film traje tri sata, netišična struktura i britki dijalozi će učiniti da vreme brzo prodje. Za ljubitelje velikih ljubavnih, a opet nekonvencionalnih, priča ovaj film je pun pogodak.
- „Licorice Pizza”
Filmovi Pol Tomas Andersona nisu za svakoga, i obično podele i publiku i kritiku, ali se njegov talenat za režiju i pisanje scenarija ne može osporiti. Neki ga pamte po „Noći bugija”, neki po „Magnoliji”, a mlađa publika po filmovima „Biće krvi” i „Fantomska nit”. Naziv filma „Licorice Pizza” je aluzija na lanac prodavnice ploča u južnoj Kaliforniji koji je bio popularan sedamdesetih, kada se radnja filma događa. Iako malo lakši po sadržini od prethodnog filma „Fantomska nit”, komični ton ne treba da vas zavara. Ova ljubavna priča između devojke od 25 godina, Alane (glumački debi pevačice Alane Haim) i Gerija (glumački debi Kupera Hofmana, sina pokojnog Filipa Simura Hofmana) je priča o odrastanju, pronalaženju svog mesta pod suncem kao i pobijanju nametnutih konvencija društva. Glavni protagonisti će vas ostaviti bez daha, pogotovu jer je oboma ovo prva filmska uloga, ali Alana Haim je svakako ime koje ćemo još mnogo puta čuti, i nadamo se još češće gledati na filmu.
- „Poslednji dvoboj” (The Last Duel)
Možda i najneočekivaniji naslov na listi za mnoge, prvo od dva ostvarenja Ridlija Skota u 2021. je zasigurno prošlo nedovoljno zapaženo. Istorijska drama smeštena u Francusku u 14. veku, u vreme poslednjeg dvoboja i nije štivo koje bi današnju publiku, naročito u doba pandemije, primamilo da posee bioskope. Ako celoj priči dodamo da je centralna priča optužba za silovanje, šanse su još manje. Nažalost, nakon što je Dizni kupio Foks, većina filmova koji nisu superherojski ili animirani iskusili su sličnu ili istu sudbinu „Poslednjeg dvoboja” – ljudi gotovo da nisu ni bili svesni postojanja istih. Radnja se fokusira na Margaret de Tibuvil (koju tumači izvrsna Džodi Komer) koja optužuje suprugovog prijatelja Žaka Le Grija (Adam Drajver) za silovanje. Njen suprug Žan de Karuž (Met Dejmon) izaziva Žaka na dvoboj kako bi odbranio čast svoje supruge kojoj malo ko veruje da je napadnuta od strane Le Grija. Film takođe ima sličnu narativnu strukturu kao Kurosavin „Rašomon” jer događaje pratimo iz tri ugla, Žanovog, Žakovog i na kraju Margaretinog. Džodi Komer je publici poznata po seriji „Ubiti Iv” za koju je nagrađena prestižnom televizijskom nagradom Emi.
- „Heroj” (A Hero, 2021)
Deveti film iranskog reditelja Asgara Faradija je samo još jedan dokaz da je on jedan od najboljih živih reditelja, koji svakim filmom ostvlja sve dublji trag u svetskoj kinematografiji. Na festivalu u Kanu film se takmičio za Zlatnu palmu i osvojio Gran pri. Amir Džadidi tumači Rahima, običnog čoveka koji je završio u zatvoru zbog nemogućstva vraćanja duga. U toku dva dana koja su mu data da provede izvan zatvora,on pokušava da ubedi čoveka kom duguje pare da povuče optužbu jer je našao način da vrati novac. Iako nikome nije rekao kako je došao do novca, uz pomoć svoje devojke kuje plan kako da celu situaciju reši za manje od 48 sati. Međutim stvari se komplikuju, a njegova prošlost počinje da ga proganja. Faradi je napisao jedan od najboljih scenarija godina, a po svemu sudeći, uz japanski „Povezi me” i norveški „Najgora osoba na svetu”, „Heroj” je jedan od favorita za Oskara za strani film. Faradi je već dva puta osvojio nagradu u ovoj kategoriji, 2012. za „Razvod” i 2017. za „Prodavca”.
3. „Šape pasje” (The Power of the Dog)
Netfliks je vrlo rešen da postanje prvi striming servis koji će dobiti Oskara za najbolji film, što im se sa poslednjim ostvarenjem novozelandske rediteljke Džejn Kempion možda i dogodi. Kempionova je 1994. bila nominovana za dva Oskara – za režiju i originalni scenario, osvojivši za scenario. Tada je bila svega druga žena nominovana za Oskara za režiju, a danas imamo dve pobednice (moguće uskoro i treću) – Ketrin Bigelou („Katanac za bol”) i Kloi Džao („Zemlja nomada”). „Šape pasje” je kombinacija neovesterna i psihološke drame, koja se vrlo provokativno, kako to Kempionova ume, poigrava sa potisnutom seksualnošću. Smešten u Montanu 1925. film govori o braći rančera, Filu (Benedikt Kamberbeč) i Džordžu (Džesi Plemons) kojima se ustaljena svakodnevica menja kada u njihov život ulazi udovica Rouz (Kirsten Danst) i njen sin Piter (Kodi Smit-Mekfi). Međusobna tenzija među braćom se pojačava kada Fil u Rouz i Piteru vidi potencijalnu opasnost za razdor porodice, ali Piter, iako isprva tih i uplašen, nalazi način da se suprotstavi Filu na način na koji on nije očekivao. „Pasje šape” su možda najpreciznije režiran film Kempionove uz nezaboravne uloge cele ekipe. Kamberbeč i Smit-Mekfi ostvaruju najbolje uloge u svojim dosadašnjim karijerama, a čini se i da Akademija i filmski kritičari nisu imuni na njih.
- „Kuda ideš, Aida?” (Quo Vadis, Aida?)
Nažalost, u domaćoj, balkanskoj pornografiji gotovo i da nema čistih žanrovskih filmova. Većina se fokusira na bizarni miks takozvane “pornografije siromaštva” i recikliranih ratnih ili posleratnih priča. Poslednji film Jasmile Žbanić je apsolutni trijumf balkanske kinematografije iz više razloga. Jasmila je u toku 2020. publici predstavila do sada svoj najbolji film, za koji je takođe napisala scenario. Umesto tipične jeftine propagande, kojoj smo nažalost i dalje skloni (primer – „Dara iz Jasenovca”), „Aida” prerasta iz ratne dokudrame o Srebrenici u prikaz tragedije jedne majke. Jasna Đuričić je stala rame uz rame sa Mirjanom Karanović kao najbolja srpska glumica, a ako jesuditi po skorašnjoj dodeli Evropskih filmskih nagrada, i evropska. Film prati Aidu, bivšu učiteljicu i prevodioca, koja se nalazi u situaciji sličnoj onoj u „Sofijinom izboru” – kako sačuvati supruga i sinove koje sasvim izvesno čeka tragičan kraj, kada može da sačuva samo sebe. Đuričićeva publici daje tako jaku izvedbu da njen talenat prevazilazi sve okvire glume. Ona postaje Aida, a mi, publika živimo njenu tragediju zajedno sa njom. Film je bio nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg ostvarenja van američkog govornog područja, a osim Jasne, na dodeli Evropskih filmskih nagrada film je nagradjen u kategorijama najboljeg filma i najbolje režije (Žbanić), što se za 34 godine postojanja ove prestižne nagrade nikada nije desilo, da balkanski film osvoji čak 3 (i to najbitnije) nagrade. Treba li pomenuti još nešto osim da su Entoni Hopkins i Jasna Đuričić dobili nagrade u istoj godini.
- „Najgora osoba na svetu” (The Worst Person in the World)
Kadar iz filma „Najgora osoba na svetu” (Foto: screendaily.com)
Hoakim Trir, reditelj filma, je uglavnom poznat ljubiteljima filmskih festivala i evropskog filma. Sva prethodna ostvarenja ovog norveškog autora su skretala pažnju, ali se čini da je „Najgora osoba na svetu” njegov globalni proboj. Od premijere u Kanu, svetska kritika i publika ne prestaju da govore o ovoj crnoj komediji/drami u kojoj se glavna junakinja Džuli (Renate Reinsve) traži kroz promene zanimanja i partnera. Može se reći da je najinteresantija stvar ta što Džuli svoje partnere posmatra na vrlo stereotipno muški način – ostavljajući ih kada i kako njoj to odgovara. Međutim, u potrazi za sopstvenom svrhom, Džuli ostavlja medicinu i odlučuje se za psihologiju, a potom i fotografiju. Renate Reinsve je evropsko otkrovenje godine u jednoj od najzahtevnijih uloga godine, koja doživljava razne emotivne transformacije u 12 poglavlja filma. Sarkastičan ton Trirovog ostvarenja pokreće toliko pitanja, od položaja žene u modernom društvu, prava na izbor, šta nas zaista ispunjuje i da li postoji samo jedan ispravan način da se živi život. Renate je dobitnica nagrade za glavnu žensku ulogu u Kanu, a najlepše iznenađenje bi bilo kada bi se i Američka filmska akademija odlučila na to da je nominuje. U poslednjih trideset godina, za glavnu žensku ulogu za Oskara je nominovano svega osam glumica za uloge van američkog govornog područja – Ketrin Danev („Indokina”), Fernanda Montenegro („Centralna stanica”), Katalina Sandino Moreno („Marija milosti puna”), Penelope Kruz („Povratak”), Marion Kotiljar dva puta („Život u ružičastom” i „Dva dana, jedna noć”), Emanuel Riva („Ljubav”), Izabel Iper („Ona”) i Jalica Aparicio („Roma”).
Viktor Vilotijević
Kolaž kadrova najboljih filmova za ovu godinu (Foto: indiewire.com)
