Promena zakona je bila jedan od glavnih razloga za proteste širom Srbije – a koji su na kraju primorali predsednika države Aleksandra Vučića i njegov aparat vlasti na ponovno planiranje. Iako oni pokušavaju da negiraju ovu uzročnu vezu, teško bi bilo sumnju razbiti. Ovo je tako već i zbog toga što je – možda i žrtvovanog na oltaru javnog gneva – iz samog  Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije saopšteno, „da zakon o izmenama i dopunama zakona o eksproprijaciji sadrži niz rešenja koja su protivzakonita za građane Srbije“, piše u vestima Sabad Mađar So-a.

Štaviše, čak su pisali i o tome da od izmena zakona „ima koristi samo kapital, odnosno korisnik eksproprijacije“. Bilo da je rezultat proračuna ili poštenog ispitivanja, nalaz se čini iznenađujuće tačnim. Istovremeno, javnost sa interesovanjem čeka novi zakon koji će se skoro roditi…

Ceo slučaj, ovakav kakav jeste, dobro se uklapa u dijagnozu današnje Srbije. Suštinski element ovoga je da pred zainteresovanim multinacionalnim kapitalom otvaraju kapije države i izvršne vlasti. Ne iznenađuje da su sekundarni korisnici uspešnog poslovanja kompanija u Srbiji baš predstavnici moćne klijentele koji su bacili svoje mreže po celoj zemlji. Morali bi biti slepi, moždano mrtvi i bilo šta drugo, da ne bismo videli simbole dolara u očima predstavnika Srpske napredne stranke, kada poslednjih meseci povremeno govore o litijumu – uzmimo na primer, izjave Zorane Mihajlović.

Međutim, šta se u vezi sa ovom temom ogledalo u očima predstavnika Saveza vojvođanskih Mađara? Ne mnogo. Sa ovim u vezi, čini se da treba da se zadovoljimo izjavom mnogo viđenog i okušanog državnog sekretara u Ministarstvu pravde, Mihalja Njilaša, a koju je dao 9. decembra prošle godine u emisiji Pannon TV-a, pod nazivom Kezuđek (Javni poslovi, prim.prev.). Sadržaj razgovora je dostupan i na internetu, ovde i sada je dovoljno samo toliko, da osim suvoparnih protokolarnih odgovora, Njilaš nije mnogo rekao o problemima slučaja koji su prilično osetno potresali i mučili Srbiju. Od njegovih odgovora garantovano neće skočiti puls ni gledaocima televizije koji ništa ne sumnjaju, a ni naprednjačkim partijskim kolegama koji bi mogli biti zainteresovani.

Naravno, SVM ima i predsednika, a i šefa poslaničke frakcije, ali iz nekog razloga nisu smatrali važnim da svoje stavove podele sa zajednicom koja im je poverena. Možda biste u gomili članova stranke čak i mogli naći kompetentnu osobu, koja bi mogla pričati o pitanjima životne sredine sa stanovišta stručnjaka, ali ni to se nije dogodilo. Niti će.

Šta sve ovo znači? Ovde je u pitanju mnogo više od čačkanja SVM-a u nedostatku bolje stvari. Od tačke do tačke, pa do kraja razmišljajući, tačno se iscrtava situacija u kojoj se vojvođansko mađarsko društvo – kao deo Srbije – davi već duže vreme. Pre svega, tu je politička kultura koja pliva u cinizmu, nemilosrdno gladna svake vrste profita, a čiji je jedan od najrazumljivijih kultivatora Srpska napredna stranka. Naravno, ovaj fenomen nije partijski ili srpski, vredi bar regionalno tumačiti njegove glavne karakteristike. Pomislimo samo na nestašluke Fides-a, ali od toga nisu izuzeti ni veterani poput Dragana Đilasa ili Ferenca Đurčanja. U ovoj oblasti postoje inherentno ograničene mogućnosti za autonomno političko delovanje manjih partnera, a koje nosioci vlasti ne nagrađuju. To jest, čak i ako se u SVM-u razmišlja o nečemu suštinskom, tamnim senkama rudnika litijuma, pominjanje toga može imati nesagledive posledice po vlast. Tako da im to nije preporučljivo da urade, više cene odnose pune zahvalnosti i protok novca, nego da iste rizikuju. Istovremeno, sumnjivo je i to, koliko većinu Mađara u Vojvodini – i članova stranke uopšte – interesuje nešto što se dešava južno od savske linije. Ništa to bolje ne dokazuje, nego to što osim izuzetka krajnje oskudnih i neobičnih primera (čitaj na primer, njihove nepostojeće vranjanske glasače), SVM nikada ne trpa nos u stvari u južnoj i centralnoj Srbiji. Kao regionalna stranka, to bi i mogla učiniti, jer se regioni u državi često suočavaju sa sličnim problemima, ali bi ovde verovatno trebalo dodati pridev „provincijski”, ispred pojma „partijski“.

Ipak, kako je pokazalo održavanje protesta u Subotici, znakovi pitanja oko vađenja nafte ruske interesne sfere u severnoj Bačkoj, na primer, mogli bi da pruže neke paralele. Tim pre što je u vezi sa izmenama i dopunama Zakona o zakupu državnog zemljišta, pre 7, 8 godina, a zadržavajući se strogo u oblasti poljoprivrede, SVM bio taj koji je protestovao protiv iskrivljenja pretećih svojinskih odnosa, gurajući Arpada Fremonda u prvi plan. Naravno, mogli bismo pomisliti da je ovo drugo važno za stranku jednostavno zbog finansijskih interesa biračkog tela, jer ekološki problemi na drugoj strani – i ostali koji su sa tim u sprezi – ne uzbuđuju toliko maštu stanovnika na adresi Trg žrtava fašizma 9 (adresa Saveza vojvođanskih Mađara u Subotici, prim.prev.).

Pogledajmo na tren vojvođansko mađarsku opoziciju, a to su Mađarski pokret i DZVM, koji su sa manje-više dodatom vrednošću, ali stali pored protesta. Štaviše, MP nije propustio da za lokalnu paralelu navede i naftno bušenje NIS-a u Bačkoj. Međutim, pre nego što se zadovoljno uvalimo u naslonjač, da ne zaboravimo da MP i dalje ima malu političku težinu u srpskom javnom životu, a to još više važi za DZVM. Gotovo niotkuda, sa malo članstva i praktično nepostojećim kreatorima politike, oni ponovo pokušavaju da postanu pravi izazivači Pastorovoj organizaciji. Naravno, nemojmo biti nevernici, Ferenc Ševenjevi i Aron Čonkini verovatno zaista ozbiljno shvataju ono što govore u svojoj trenutnoj situaciji. Međutim, u gore navedenoj političkoj klimi, oni takođe moraju da se bore, da u nekakvoj koalicionoj konstelaciji dospeju na takvo mesto, gde će u sličnim stvarima uopšte da saslušaju njihovu reč – osim ako i oni radije do tada ne izaberu ćutanje.

Pored toga, trebalo bi da razviju takvu stručno-političku liniju, na kojoj mogu da razgovaraju o pitanjima životne sredine na profesionalan i relevantan način.

Izlazak iz provincije je i to, ako proaktivno razmišljate o ekologiji države – i činite nešto za nju.

Litijum (Foto: ekoblog.info)