Tamo gde je sada Beograd na vodi pre Beograda na vodi bila je biciklistička staza koja se pored stovarišta socijalističkih preduzeća provlačila ka Beogradskom sajmu i Adi Ciganliji.

Uz stazu bila je najveća prodavnica svega i svačega koju sam video u životu: držao je neki Toplica, koji se nije tako zvao, nego je rodom iz Toplice, a mi smo ga tako zvali.

Tu prodavnicu smo zvali Žuta kuća ili Carinarnica, jer si kod Toplice mogao da kupiš raznoraznu robu zaplenjenu na carini.

Mogao si da kupiš i bicikl, gliste za pecanje, hrvatski sir pred istekom roka trajanja, kotlić za riblju čorbu, bio je to arhaični supermarket koji kao da je isplivao iz socijalizma, to mu je i bila draž. Kao da ga je opisao Momo Kapor u nekoj od svojih priča o Beogradu.

Mogao si da kupiš i pivo, najvažniji artikal za dobro vikend bicikliranje. U biciklističkoj sezoni tu je bilo stecište biciklista, onih koji su hitali ka Adi ili onih koji su se vraćali sa Ade, pilo se pivo iz flaše i blejalo ponekad po ceo dan s pogledom na Savu.

Toplica je poslednji odolevao Beogradu na vodi, nije hteo da proda državi svoju prodavnicu sa ogromnim magacinom sve dok bageri nisu počeli da nadiru sa svih strana. Onda je nestao i Toplica, spakovao sve iz svoje radnje, od igle do lokotomive, i jednog jutra smo tu  zatekli brdo šuta i sravnjenu Carinarnicu.

Neki su i  plakali na taj prizor.

Ta Carinarnica je više ličila na Beograd na vodi nego Beograd na vodi. Beograd je ime za stanje duha, manje za grad, pa si pre Beograda na vodi u tom zapuštenoj poludivljini na tri kilometra od centra grada, mogao da vidiš divlju patku, onu iz pesmice što pliva preko Save i nosi pismo na vrh glave, mogao si da nabasaš na pecaroša sa kantom punom ribe i Elvira, malog Roma koji je sa porodicom živeo u napuštrenoj železničkoj kućici ispod Gazele.

I mogao si da vidiš bicikliste koji piju pivo, ogovaraju vlast i opoziciju, krckaju kikiriki prethodno zaplenjen na carini, pa onda u rinfuzi prodat biciklističkoj armiji. Slan kikiriki traži ladno pivo.

Mogao si da sretneš Mišu Miksa i Mirka Baticu, obojica su se iz Brusa odavno preselili u Beograd, da sa njima ćutiš kraj Save zagledan u Stari tramvajski most ili toranj Saborne crkve, a najbolji su ti prijatelji oni s kojima možeš da ćutiš.

S Beogradom na vodi, onim koji je sada tu, ne možeš da ćutiš. I tu je razlika.

Ta naseobina, betonski “dubaični” spomenik Vučićevoj ideji da Beograd siđe na reke, valjda je pravljen za one koji nisu ni znali da je Beograd grad na ušću dveju reka do kojih je vazda moglo da se siđe.

Svi ostali su tu silazili i pre Beograda na vodi, neki da voze bajs, drugi da pecaju, treći da piju pivo kod Toplice, četvrti da džogiraju, a peti da skoče s mosta.

Svako je imao neko svoje zadovoljstvo silaskom na reke, ali je Beograd na vodi postao eksplozija napednjačkog shvatanja urbanizma – kao šlag na torti sagrađena je kula, erektivni simbol grada.

Kula je, ispostaviće se, sagrađena da bi na njoj mogle da se ispisuju svetleće poruke za Novu godinu i Božić, Dan državnosti ili Vučićev rođendan, da se oko nje pravi vatromet i da vam kustos njene lepote bude Goran Vesić, zbog čijeg zameništva mnogi žele da zamene grad u kome žive.

-Mogli smo da vidimo da se Beograd po prvi put, od kada se u svetu organizuju veliki vatrometi, našao na špicama najvećih svetskih televizija, poput poznatih vatrometa u Sidneju, Parizu ili Moskvi… – rekao je Vesić, čovek oduševljen špicama, na kojima se od Beograda najviše vidi mrak i šarene rakete u mraku.

Kula je lepa možda za neki drugi deo grada, ali ne za upropašćavanje starih razglednica gde gledajući ka starom jezgru Beograda levo vidiš Kalemegdan, a desno Topčider i Beli dvor. Sad uglavnom ne vidiš ništa, zavisno odakle gledaš, jer je ceo grad postao Beograd na vodi.

Ako vozite bicikl istom onom rutom kao pre Beograda na vodi, sudarate se sa ljudima koji vuku kese brendirane garderobe iz šoping mola Galerija.

Ako se ne sudarite sa njima sudarite se sa naprednjačkim ekskurzijama iz provincije koje tu svrate da vide koliko je dubiozna vizija Dubaija voljenog predsednika.

Ukoliko vas džipom ne pregazi Soraja, stanarka ovog naselja, ili vi ne pregazite Žiku Seljaka, još jednog stanara ovog naselja, možda ćete imati sreću da natrčite na Radišu Trajkovića Đanija ili Viki Miljković, koja je, pišu tabloidi, pazarila čak tri stana baš ovde.

Đani je, inače, onaj što na nekoj svadbi pije piće iz nošene muške cipele, za bakšiš. Dakle, fin komšiluk zbog koga će biti preporučljivo da se ne izuvate ispred vrata. Jer nikada ne znaš šta sve Đaniju mož da padne na pamet.

Prosek stanovništva je, reklo bi se, takav da je Vučićevu ideju o silasku Beograda na reke prihvatilo najviše onih koji su prethodno sišli s brda. Silazak s brda je najvažniji da bi sišao na beogradske reke, pa je  Beograd na vodi faktički dokaz da je silazak sa brda direktno na reke lakmus papir uspeha savremene srpske civilizacije.

Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas, novinarstvom se bavi od 1994. godine. Pre Danasa radio je u Borbi, Našoj Borbi i Glasu javnosti, a kolumne je pisao za mnoge medije – od NIN-a, preko Kurira, do Nedeljnika i portala N1. Koautor je satirične emisije PLJiŽ koja se emituje na TV Nova S. Dobitnik je više nagrada, otac dve ćerke.

 

(Slobodna reč)

 Dragoljub Draža Petrović, naslovna fotografija: privatna arhiva