Već i u svitanje višepartijskog sistema banke su se množile kao pečurke posle kiše. U početku su se sa tim okušavali neki domaći „preduzetnici”, a kasnije su se neke od renomiranih stranih finansijskih institucija upustile u ono što je tada bilo poznato kao Jugoslavija. Moglo im se, pošto je rukovodstvo zemlje, sa poznatim imenom na čelu tako procenilo, da i onda mogu da dobiju novac, ili barem da mu se nadaju.

Austrijanci, Grci, Italijani i Nemci nisu verovali da su naišli na rudnik zlata u ovom delu Balkana, ali su i oni pokušali da u uopštem političko-ekonomsko-finansijskom metežu i oni pecaju. Sa manjim ili većim uspehom. Međutim, dva najveća „poduhvata“ je izvelo dvoje genijalnih finansijera. Dafina Milanović, koja je osnovala štedionicu pod imenom Dafiment banka, i postala poznata po tome što je obećala deset posto kamate mesečno na nemačke marke pohranjene u njenoj štedionici, ali nakon početnih „medenih“ isplata, prestala je sa „dobrotvornim radom“ i samo dve godine nakon rada proglasila bankrot 1993. godine. Međutim, do dana današnjeg se nije saznalo šta se dogodilo sa ogromnim bogatstvom građana koje je štedionica stekla prevarom, premda je – navodno – samo u Beogradu stekla 53 stana i 2 vile, u 20 gradova bankovna predstavništva, 20 mercedesa, 254 zlatne poluge i bezbroj umetničkih dela, uključujući i blaga iz zaostavštine poslednjeg ruskog cara Romanova.

Drugi svetski lupež, Jezdimir Vasiljević, poznatiji kao gazda Jezda, bio je vlasnik Jugoskandik banke. Posebno ga pamte ljubitelji šaha, s obzirom da je on obezbedio nagradni fond od 5 miliona dolara za meč Fišer-Spaski na Svetom Stefanu.

Od tada su oboje uglavnom pali u zaborav, međutim, zamenio ih je niz drugih, doduše ozbiljnijih banaka. U zemlji trenutno funkcioniše dvadeset i četiri ovakve finansijske institucije, ali će ovaj broj u doglednoj budućnosti osetno pasti, jer takozvane male banke nikako nisu u stanju da drže korak sa onima koje su nekada „dominirale“ zemljom, a sada su izašle na međunarodni nivo. Ovo uključuje i budimpeštansku Nacionalnu štedionicu poznatiju pod imenom OTP banka. Od kada je privatizovana, doživela je veoma spektakularan razvoj. Jedan od akcionara je i dr Šandor Čanji, koji je dugi niz godina bio predsednik-generalni direktor, tako da je izbliza naučio profesiju. Od privatizacije pre dvadeset i dve godine, banka se postepeno širila, skoro isključivo u centralnoj i istočnoj Evropi. Tome je doprinela i činjenica da su 8,88 posto akcija kupili Tatari braća Rahimkulov, pa je razumljiv pravac širenja.

Ni Srbija nije izostala iz ovoga. Poslednjih godina je OTP preuzeo i Kulsku banku, Nišku banku i Vojvođansku banku. Prodate finansijske institucije (sa izuzetkom Vojvođanske banke) praktično nisu uznemirile srpsko tržište novca, a njihovi vlasnici su uvideli da nema smisla da održavaju banke u životu.

Čini se da je ovaj proces nezaustavljiv. Već od nove godine, prestaju da posluju još četiri male banke. Iako je njihova prodaja već pokrenuta, zvanični ugovor nije potpisala nijedna strana.

Postavlja se pitanje šta stoji iza ovih promena. Stručnjaci kažu da je pandemija ostavila traga na bankarski sektor gladan profita. Broj klijenata ne raste, a posebno građani imaju tendenciju da „migriraju“. Naime, ako njihova trenutna banka promeni politiku upravljanja ( što znači da podiže cenu svojih usluga), ljudi će svoje interese preneti u drugu banku veoma opušteno. Međutim, proces dobijanja kredita je još važniji argument, a kamata od njih je prava korist za banku. Zato ne treba da budemo iznenađeni, a još manje ogorčeni, što službenici korisničke podrške pokušavaju da ubede ljude da uzmu kredit po svaku cenu. Naravno, ima i grubljih manifestacija. Verovatno i nema banke koja svojim zaposlenima nije dala uputstva da svakog meseca „dovaraju“ X novih klijenata. Ovo stvara ogroman psihološki pritisak, a neki zaposleni u banci će posle nekog vremena radije dati otkaz, nego da tolerišu da ih šefovi maltretiraju u tom pravcu.

Takođe je važna činjenica, da je Srbija prilično nezanimljiva oblast za velike svetske banke. Uprkos činjenici da su svojevremeno vodeći političari više puta naglašavali da će ubrzo Deutsche Bank i/ili američka City Bank naći dom u Srbiji, od toga nije bilo ništa. Na oba mesta su ocenili da im se ne isplati da se naseljavaju (i) u Srbiji, već se radije drže podalje.

Međutim i lideri zemalja su dali značajan doprinos uništavanju „slabih“. U očekivanju inflacije, koja se uglavnom veštački održavala na niskom nivou, nacionalne banke u pojedinim državama nisu podizale , čak su u nekim državama snižavale ključnu kamatnu stopu, što nikako ne odgovara poslovnim bankama, jer od svojih klijenata ne mogu da zahtevaju mnogo više, odnosno, smanjuje im se profit. Ovaj udarac samo veliki, multinacionalni kapitalisti mogu da izdrže, a ostali se jednostavno predaju, ako jedna ili druga velika banka baci oko na ukupan iznos njihovih akcija.

Drugim rečima, velike ribe pojedu male.

OTP banka Srbija (Foto: investitor.me)