Ne, zemlja u kojoj živimo ni slučajno nije zemlja čuda, ali oko nas (i sa nama) se svakodnevno dešavaju čuda koja je teško shvatiti čoveku izdaleka ili iole razumnom biću. Za na sve ovo nije čak ni upadljivo, jer smo navikli: privikli smo se, lepo polako smo se pomirili sa tim, kao žaba u vodi koja se polako greje. Štaviše, verovatno smo se i prilagodili, aklimatizovali. Ništa nas više ne može iznenaditi.
Prihvatanje odgovornosti
S vremena na vreme se srećemo sa anegdotom vezanom za bivšeg generalnog direktora japanskih železnica, koji je – nakon što su vozovi kasnili za godinu dana nekoliko minuta – izvršio samoubistvo: izvršio je harakiri, bez obzira što nije on vozio lokomotive. Kod nas ima i mnogo ozbiljnijih razloga za preuzimanje odgovornosti, ali to redovno izostane. Nedavno su se na primer u elektroprivredi desile tehničke greške, a zbog štete je barem generalni direktor trebao da podnese ostavku, pa čak i nadležni ministar, ali se to nije dogodilo. Preduzetnik, koji je ranije vodio pečenjaru, dao je ostavku tek posle mesec dana problema sa snabdevanjem električnom energijom, a nakon što ga je predsednik države nedeljama ranije pozvao na to. Ministarka se verovatno i nije osećala odgovornom, za to što su hiljade njih usred zime ostale bez grejanja i struje na duže vreme, zbog kvara u velikom državnom preduzeću koje je pripadalo njegovom portfelju. Posledice partijskog zapošljavanja, nedostatak stručnosti, kao i nedostatak odgovornosti nam se ovako vraćaju nazad. Da, ali kod nas svako čudo za tri dana, pa smo to brzo preboleli. Kod nas se takvi slučajevi koji spadaju u domen čudnog nižu jedan za drugim. Nedeljno, pa čak i svakodnevno.
Na primer, nakon pogoršavanja epidemiološke situacije – na predlog predsednika – privremeno se osniva epidemiološka bolnica na prostoru sajma u prestonici, a što zahteva višednevne predradnje i o čemu nisu obavestili ni ministra zdravlja. Sad teče jurnjava, preraspoređivanje stručnog štaba, osmišljavanje odeljenja. Međutim, niko nije odgovoran, iako broj obolelih danima raste i obara rekorde, a šef države sa diplomom pravnika takođe treba da predloži ili zahteva akciju po ovom strogo zdravstvenom pitanju.
Ekolozi i muzičari
Nakon više blokada puteva na nekoliko lokacija tokom vikenda, predsednik predlaže vladi da raskine navodno nepostojeće ugovore sa anglo-australijskom kompanijom koja bi rudarila litijum u Srbiji. Prema rečima premijerke, vlada je takođe blizu ovog koraka. Pre iznošenja predloga, šef države je i obišao selo gde strana kompanija već priprema lokaciju za rudnik. Uz uobičajenu pratnju kamera i mikrofona, činilo se kao da predsednik daje za pravo meštanima i ekolozima, međutim, prema mišljenju dobrih poznavaoca situacije, sve je ovo samo deo predizborne kampanje, a posle aprilskog glasanja sve će se nastaviti tamo gde je sada naizgled stalo.
U Priboju se, u međuvremenu rodio sin lokalnom policajcu, pa se to kako je red proslavilo u tamošnjoj kafani, pijući i pevajući, što je ovde prirodno. Samo je program bio poseban u multietničkom okruženju: stražari reda su otpevali novokomponovanu pesmu koja podstiče dalji genocid tamo gde su nesrpski građani ubijani pre trideset godina. Šef države je posetio i ovo mesto kako bi umirio raspoloženje. On je takođe pokušao da uveri i tamošnje crkvene vođe, rekavši da će ispitati slučaj i privesti pravdi policajce odgovorne za podsticanje nacionalne mržnje. Građani Priboja, Sjenice i Novog Pazara sada čekaju da vide posledice predsedničke posete.
Svahili jezik
U našoj suženoj domovini najveću pažnju na društvenim mrežama je privukla jedna stranačka izjava ilustrovana fotografijom. Naime, na obali Palićkog jezera, naziv banje je sada ispisan i na mađarskom, nakon što su ovdašnji mađarski političari godinu i po dana ubeđivali koalicionog partnera koji je na čelu grada, da bi to bio red. Stariji pamte ta vremena, često nazvana prokletim, kada se za ovako nešto nije trebalo politički boriti: bilo je prirodno da takvi natpisi budu i na mađarskom. Istini za volju, tada nije bilo koalicija, samo su gradski čelnici bili u istoj (vladajućoj) stranci. I nadležni su bili kompetentni. Danas je situacija drugačija, promenio se svet, čak se i dijalekt može proglasiti službenim jezikom, ako se članovi koalicije slože oko toga. Uprkos jasnim naučnim argumentima.
Imao bih ideju što se tiče velikih belih ukrasnih slova pored jezera. Predlažem da se naziv odmarališta napiše i na svahiliju, pošto u Africi više desetina miliona njih govori svahili jezik koji inače pripada bantu jezičkoj porodici, uglavnom u istočnom delu crnog kontinenta, Keniji, Tanzaniji i Ugandi. Bilo bi sjajno iskustvo za turistu koji dolazi odatkle kada bi šetajući obalom Palićkog jezera mogao da vidi ime mesta napisano na svom maternjem jeziku. Pohvalio bi gradsku vlast u Subotici, rastrubio o ovom (pozitivnom) čudu diljem sveta, koje nam je eto baš zlatno doba podarilo.
Ištvan Pastor ispred natpisa Palića na mađarskom jeziku (Foto: Facebook)
