Porodica Blažanik iz Bečeja bavi se uzgojem ratarskih kultura. Gazdinstvo čine tri porodice, Imre stariji i njegova supruga, Imre Blažanik mlađi sa svojom porodicom i Krištof Blažanik sa porodicom. Dva mlada gospodina su ujedno i ponosni očevi po dvoje male dece. Shodno tome, kada sam im išla u posetu, u gazdinstvo izgrađeno na nekadašnjem salašu na Iđoškom putu, dočekala su me tri porodična čoveka, tri supruge i četvoro male dece. Svi vole da budu tu i da budu zajedno.
Na poljoprivrednom gazdinstvu porodice Blažanik nalazi se mašinski park vredan divljenja. Kada su pre dvadeset godina, na samo pet jutara zemlje počeli da se bave poljoprivredom, ovde skoro da nije bilo ničega. Pre toga je Imre Blažanik stariji radio dvadeset godina kao radio i TV mehaničar, ali je obrađivao i malo zemlje.
-1983. godine, kada sam počinjao, država se maćehinski odnosila prema preduzetnicima, ali je meni uvek bila važna sloboda. Moje sinove nije zanimala elektronika, pa smo se okrenuli poljoprivredi, ali su za to postojali i emotivni razlozi. Jednostavno smo želeli da nastavimo staro porodično gazdinstvo. Moj pradeda je nekada imao salaš, zemlju koja mu je oduzeta, moj deda se takođe bavio poljoprivredom, ali je na kraju i on morao da se preseli u grad. 2003. smo se tako upustili u sve ovo, da smo pored pet hektara iznajmili još nešto zemlje, da bi 2006. kupili salaš i 2008. počeli da gradimo na njemu. Kao preduzetnik, imao sam jedan projekat, proizvodili smo satelitske antene i od zarade smo kupili prvi traktor, pa kombajn – priča Imre Blažanik stariji.
Porodica je brzo shvatila značaj stabilnosti, te su napravili i jednu univerzalnu sušaru gde su sušili kukuruz i pravili brašno od deteline. Iako je obrada bila isplativija, morali su da odustanu od nje, jer su u to vreme radili u porti porodične kuće u gradu, što nije bilo pogodno mesto za ovako bučan rad. Pored žita, na imanju trenutno suše i manju količinu paprike.
Sloboda i harmonija
Imre mlađi je u srednjoj školi učio mašinstvo, da bi zatim završio informatičku višu školu na daljinu, a Krištof je takođe učio za mašinca u srednjoj školi, iako je tada više želeo da bude nastavnik mađarskog jezika i istorije.
-Bila je greška što sam ih usmeravao pri izboru karijere, trebalo je da im dam slobodu – priča otac ova dva momka.
Pitala sam Krištofa da li se pomirio sa tim što je prinudno odabrao karijeru… Odgovorio mi je da jeste i da je za njega rad u ovoj struci doživljaj u svakom trenutku, a da mu i daje potpunu slobodu.
Ova sloboda ide uz mnogo rada, porodica trenutno obrađuje 400 hektara, a proizvode uljanu repicu, pšenicu, suncokret, soju i kukuruz.
Nekoliko puta su uspešno konkurisali kod Fondacije Prosperitati, a nedavno su dobili i podršku na tenderu za razvoj poljoprivrede srednjih gazdinstava od posebnog značaja.
Imre Blažanik na parceli sa sojom
-Do sada smo tri puta uspešno konkurisali kod Fondacije Prosperitati. 2016. godine smo dobili podršku za nabavku dodatnog oruđa kod poljoprivrednih mašina, 2017. godine smo dobili investiciju srednje veličine koja je obuhvatala skladište semena, dve precizne sejalice i traktor. Vrednost ovog tendera je bila 19 miliona dinara, od čega je oko 7 miliona bila podrška Fondacije. Na trećem tenderu 2020. godine, vrednost celog projekta bila je 34 miliona dinara, od čega 16 miliona podržava Prosperitati, a to sad isplaćuju delom. Konkurisali smo za podršku za nabavku te dodatne opreme i prikolica, izgradnju betonskih puteva i proširenje kapaciteta za sušenje. Sa cenama useva kao što su ovogodišnje, verovatno nikada ne bismo to sami postigli. Cena ulaznog materijala se stalno menja, prinos useva i cena su nepredvidivi, pa je nemoguće planirati – kaže Imre junior.
Da li sklapate osiguranje?
-Uvek, sa nebesima! – odgovara Imre senior.
-To je najbolje osiguranje. Dobijamo od Tvorca ono što nama pripada. Ako iz nekog razloga ne dobijemo blagoslov, onda i to prihvatamo. Imali smo osiguranje, ali je čovek iz osiguravajuće kuće došao mesec dana posle štete i smatrao je da je naš suncokret jako lep.
Blažanikovi se uzdaju u prirodu. Tvrde da im je živi svet zemlje važniji od profita. Od đubrenja su na primer odustali još dok nije bilo ovako skupo.
-Želeli bi da povratimo živi svet zemlje tamo gde mi gazdujemo, a mnogi ljudi u našem okruženju to ne razumeju. Želimo da živimo u skladu sa prirodom, kao i naši preci. Ne oremo, trudimo se da obrađujemo zemlju sa što manje prevrtanja. Od pedeset uzoraka u Bečeju, naš je imao najveći sadržaj humusa na zemljištu koje nismo orali skoro 10 godina. Sa izuzetkom uljane repice, prestali smo i sa đubrenjem, biljke dobijaju samo azot u proleće. Naravno, ovde se prosek prinosa ne može porediti sa prinosima veštački đubrenog zemljišta, ali stanje zemlje nama pogoduje. Mi poboljšavamo strukturu zemljišta i neće biti ispošćeno, kao na većini mesta – objašnjava Imre stariji.
-Naš otac želi da i njegovi unuci sreću nađu na ovoj zemlji. Oni će verovatno imati i veće prinose – dodaje Krištof.
Budućnost dece vide u poljoprivredi
Iako je na tom području bilo i nevremena i leda, parcela kukuruza Blažanikovih je ostala netaknuta, iako je led uništio useve drugih na samo 200 metara od njih. Uljana repica je imala odličan rod, a pšenica kao i kod drugih.
-Mi volimo repicu i ona voli nas. Podnosi razne uslove, odnos cene i vrednosti je takođe korektan. I soja se za sada dobro drži. Radujemo se onome što donosi rod, jer je problem kada istog nema. A ono što rodi, mora da se uzbere veoma pažljivo – jednoglasni su Blažanikovi.
Kada sam ih pitala, kojim metodama bi pomogli grani poljoprivrede da za to imaju moć, bez razmišljanja su odgovorili da bi proizvođačima trebalo dati određenu količinu goriva po hektaru bez akcize, zatim bi povećali iznos podrške po površini i ukinuli ograničenje podrške na 20 hektara. Prema njihovim rečima, poljoprivreda bi mogla da podigne privredu zemlje, ali se taj sektor ne ceni. Ipak, oni budućnost svoje dece, unuka, vide u poljoprivredi.
Prateći porodičnu tradiciju, Imre mlađi je svom sada desetogodišnjem sinu dao ime Imre. Njegov šestogodišnji sin se zove Adam, a njegov brat Krištof ima petogodišnju Lucu i dvogodišnjeg Kološa.
Porodica misli da je naveći poklon deci vreme koje provode sa njima i zaista su puno zajedno.
-Mogli bismo i da izdajemo zemlju, i dalje bismo imali pristojnu zaradu bez da radimo, ali ne možemo da dajemo takav primer svojoj deci . Deca jedva čekaju da dođu na salaš i jako ga vole. Uveren sam da će nastaviti da se bave poljoprivredom, ali ako i izaberu nešto drugo, nije problem. Samo da ostanu ovde, jer istinski slobodni mogu biti samo na svojoj rodnoj grudi – kaže Krištof.
Roža Feher
Porodica Blažanik na jednom sajmu poljoprivrednih proizvođača u Senti (Foto: privatna arhiva)
