Da budem iskren, ne zavidim nijednom čoveku koji je sada prinuđen ili želi da se bavi novinarstvom – rekao je Janoš Kubat sredinom 2010-tih, a čiju smo godišnjicu smrti obeležili prošle nedelje.
Iako je Kubat pisao i uređivao novine za vreme komunizma, za vreme jogurt revolucije, za vreme južnoslovenskog rata i posle pada Miloševića, nije se otrgnuo od sveta medija. Kada mi je rekao gore citiranu rečenicu, ja sam se malo nasmešio i odgovorio da je ovo jedan takav svet.
Od tada je svet postao još takviji, a to ne znači da se pokrenuo u pozitivnom pravcu, a život novinara je postao još teži, jer smo došli do tačke da kada želimo da razgovaramo sa bilo kim o bilo kom pitanju od javnog interesa, umesto da kaže „bez komentara“, odgovor dolazi u mnogo sofisticiranijoj formi.
A to je: nisam nadležan/a.
Jedan od mojih kolega je mesecima pokušavao da otkrije zašto u Senti nema nijednog zubara kom se odrasli mogu obratiti, ali kada je nekome pomenuo svoj problem, uvek bi ga slali drugoj osobi uz tekst „ja nisam nadležan/a“. Nailazimo na mnogo takvih slučajeva, poslednji je bio baš prošle nedelje, kada smo Mađarskom nacionalnom savetu postavili pitanja o obrazovanju mađarske dece u Vojvodini, koji su odgovorili toliko, da oni nisu nadležni.
Sve dok nema posledica za izostanak odgovora, neće biti ni odgovornih, a broj onih koji nisu nadležni se stalno povećava. Ali kada je plata u ustanovama koje posluju iz javnih sredstava, odjednom svi postanu „nadležni“ i proveravaju da li im je plata za dobro obavljen posao legla na račun.
Novinar, pak, ostaje bez informacija, kao i građani, a nadležni drugovi i drugarice se radosno osmehuju što su se još jednom provukli bez odgovora, i nadaju se da će narod ovom stavu izglasati poverenje još četiri godine na sledećim izborima. A ovo ponašanje izbegavanja odgovora narod podržava glasovima, a posle se čudi da se ništa ne menja.
Janoš Kubat (Foto: szmsz.press)
