Nije zahvalno biti izvršitelj, pa uprkos tome, u Srbiji, prema registru Komore izvršitelja, 233 osobe se bave ovom profesijom, „uživajući“ u javnoj mržnji.

Jedini razlog njihovog „poziva“ je lako sticanje novca, jer, ako građanin – na primer – duguje pet stotina dinara za potrošenu vodu, i uslužna firma ga utuži, sud pak presudi i taj legitimni zahtev dospe tako do sudskog izvršitelja, koji na samom kretanju obračuna 5 – 10 hiljada dinara, od kojih dobar deo ostaje u njegovom džepu.

U odrazu ovoga, verovatno nije ni iznenađujuće, da velika većina njih i koristi svaku priliku da beskrupulozno prikupi novac. Posledice ovoga je nedavno bilo primorano da oseti više građana, koji su sa radošću očekivali da im nešto padne sa neba, tj. sto evra, pa im ni to nije (ne bi) smetalo što stižu na njihov tekući račun neposredno pre izbora. Uostalom, prema narodnoj poslovici: „Poklonjenom konju se ne gleda u zube“.

Komora izvršitelja je ranije zauzela stav da ovaj iznos ne bi trebalo uračunati u masu naplate duga, to jest, predložila je svojim članovima da budu „milostivi“ prema dužnicima u njihovoj evidenciji. Ovo je naime bio samo predlog, koji nije bio obavezujuć, te su izvršitelji sami mogli da odluče/odlučuju, da li će da uzmu novac notornih dužnika ili ne.

Uostalom ni pravnici ne usuđuju da daju jednoznačne izjave povodom ovoga, budući da se tih sto evra u suštini smatra prihodom, na koje ima pravo izdavalac računa na kojem je dug zasnovan. Nasuprot ovome, vlada je ovu finansijsku pomoć dala ljudima da premoste finansijske teškoće koje je izazvala pandemija (i, naravno, zbog eventualne prikrivene kupovine glasova). Znači da se ovo može zavesti i pod socijalnu kategoriju, a koja je prema važećem zakonu oslobođena gladi izvršitelja za novcem. Zvaničnici Komore su takođe izneli i taj naivni predlog, da osobe od kojih je izvršitelj oduzeo ovaj novac eventualno razgovaraju sa predmetnim izvršiteljem i možda postignu sporazum o povraćaju novca. No, za ovo se u narodu kaže „Psu iz usta kost…!“  Nema sumnje da nije mali broj izvršilaca nestrpljivo čekao da novac stigne, kako bi mogli da stave šapu na njega. Uz ovakav stav, ko bi mogao da očekuje da mu se taj novac vrati? Verovatno ne treba ni pominjati da u ovakvom slučaju presudnu odluku ima vlasnik potraživanja. Prema nekim mišljenjima, komunalci i drugi – koristeći komplikovane pravno – političke formulacije – svedoče odgovornom društvenom ponašanju i u suštini i ne zahtevaju od izvršitelja da im nadoknadi taj deo duga.

Ono što se uglavnom desi, to je da i ovog puta medalja ima dve strane, ali „društveno manje odgovorni građani“ samo to naglašavaju, da ih javno preduzeće ili neko drugo pravno lice „pljačka“. A potpuno ćute pak o tome zašto su dospeli u takvu situaciju. Kako su mogli sebi da dozvole, da za potrošenu vodu, električnu energiju, mesecima ne uplate ni paru, pa svaki normalan čovek zna, da ni u prodavnici ni na pijaci nema ništa za džabe, i dug pre ili kasnije mora da se izmiri.

Ako baš i ne rado, ali možemo reći da je to delom i pitanje mentaliteta. Oni su manje finansijski socijalizovani u odnosu na svoju državu, međutim, „velike patriote“ na rečima, uvereno izjavljuju da se pristižući računi moraju podmiriti određenim redosledom, te se obaveza prema državi (javnom preduzeću) – u pomoračkom terminu – mora „čuvati“ na krmi (zadnjem delu broda). Ako pretekne novca za to platiće, ako ne, zastariće. U svakom slučaju, prema Zakonu o obligacijama, finansijske obaveze vezane za komunalne usluge zastarevaju posle dvanaest meseci. Za vreme moderne, destruktivne diktature (devedesetih godina), ovaj princip su primenjivali u južnoj i jugoistočnoj Srbiji, a ljude iz distribucije su tada očekivali sa oružjem u vidu dugih cevi (dozvoljenim). Od više Vojvođana, ali sa rođacima u Nišu i Pirotu, čuli smo, da su ih tamošnji rođaci sa nevericom gledali kada su pomenuli da oni itekako redovno plaćaju račun za struju. Tome u prilog ide i statistika elektroprivrede objavljena prošle godine, a po kojoj se lako može utvrditi, da je plaćanje potrošene električne energije u Vojvodini 96, dok je u nekim delovima Srbije jedva 70–80 procenata. Razumljivo je da čovekov osećaj za pravdu u ovakvim slučajevima „otkači“ i bez razmišljanja čovek odvali „da takvima i gaće treba da uzmu“. Ko ne bi pobesneo na to, da dok on zadnji sitniš skuplja da bi platio račune, drugima je prvi cilj letovanje, zimovanje, a ne ravnopravno učestvovanje u javnim opterećenjima.

Iz ovoga međutim, ne treba shvatiti da se slažemo sa izvršiteljevim – tada – bezdušnim ponašanjem, ali – neka mi svi oproste – barem poklon ne oduzimajte od ljudi.

Mihalj BOT