Crkva, tri male prodavnice, mala pošta, obdanište i osnovna škola, u kojoj se mogu videti samo deca iz nižih razreda, jer viših razreda više nema. Da bi mladi koji ovde žive završili osam razreda, moraju od svog petog razreda da putuju u Ostojićevo.

To je Jazovo.

Ovo naselje, uglavnom naseljeno Mađarima, toliko je malo i toliko malo ljudi živi u njemu, da se sa pravom može postaviti pitanje: Šta će biti sa Jazovom za deset godina?

Međutim, Katalin Horvat i Kristina Tot su svakako među najposvećenijim stanovnicima Jazova. Dok jedna od njih obrazuje i vaspitava učenike nižih razreda lokalne osnovne škole, druga radi na tome da deca mogu u slobodno vreme da učestvuju u takvim aktivnostima sa svojim roditeljima i meštanima, na koje, bez obzira što žive u selu sa manje od hiljadu duša, imaju pravo.

Katalin sebe ubraja u jednostavne ljude. Posvećena je svom poslu i svaki dan sa najvećim mogućim strpljenjem i poniznošću pristupa deci, kojima se trudi da na najlepši mogući način, s ljubavlju, prenese najveće blago na svetu – znanje. U slobodno vreme čita i rešava zagonetke. Kritstina je većinu svog života provela u Adi, a u Jazovo se preselila pre 12 godina kao razvedena majka sa troje dece. Nakon toga je upoznala svoga partnera, sa kojim je dobila zajedničko dete. Trenutno podižu šestoro dece. Pripadnost zajednici je oduvek bila deo njihovih života, a njihova deca su bila članovi Društva za negu tradicija „Vadvirag“ u Adi. Prema Kristininim rečima, bili su iznnađeni, kada su videli da se niko u Jazovu ne bavi ovakvim stvarima, uprkos činjenici da postoji nekoliko registrovanih kulturnih društava. Nedugo zatim, zamolili su je da vodi Mađarsko kulturno umetničko društvo Kodalj Zoltan. Pošto je po struci krojačica, nije imala nikakvog iskustva u vođenju ovakvog društva, ali je u njoj gorela vatra. Osećala je da može da uradi nešto, što bi pružilo iskustvo deci koja odrastaju u Jazovu, kao i njihovim roditeljima. Ona smatra da njen rad igra ulogu i u održavanju i ujedinjenju sela.

Katalin, od kada predajete u Jazovu i deci kog uzrasta?

-Jazovo je moje rodno selo, ovde sam odrasla, ovde živim i već 28 godina radim kao učiteljica u seoskoj školi. Naša škola je ispostava susedne Osnovne škole „Dr Tihomir Ostojić“ u Ostojićevu, odnosno četvororazredna ustanova, što znači da učenici polaze u peti razred u matičnoj školi u Ostojićevu. Trenutno imam učenike prvog i trećeg razreda. Vaspitno – obrazovni rad obavljamo dvoje mojih kolega pedagoga i ja. Jedna koleginica vodi drugi i četvrti razred, a druga predaje deci sa posebnim obrazovnim potrebama.

Kristina, od kada ste na čelu Mađarskog kulturno umetničkog društva Zoltan Kodalj?

-Već četiri godine. Moj glavni cilj je da deci i odraslima koji učestvuju u našim događajima pružim iskustvo i istovremeno i priliku za zabavu. Trenutno sam majka, supruga i domaćica sa punim radnim vremenom, a suprug radi na lokalnom ribnjaku.

Šta u sebi sadrži posao vođenja pomenutog društva? Koliko je interesovanje u selu za njegovo delovanje?

-U protekle četiri godine, srećom, mogu da kažem da je naše društvo dobilo mnogo novih članova. Vidim i doživljavam da sve više ljudi oseća svoju važnost u selu, te da su programi koje organizujemo ispunjeni životnom energijom i veoma sam srećna zbog toga! Dozvolite mi da navedem samo nekoliko primera: 2022. godine, u adventskom periodu, mi, kao i mnoga druga naselja u okruženju, svake nedelje smo organizovali paljenje sveća (adventske nedelje, prim. prev.) i održavali razne zanatske aktivnosti za mlade i stare, gde smo između ostalog pravili i božićne ukrase. Pored toga smo oživeli i jednu staru tradiciju, korinđanje. Naravno, posećivali smo samo one porodice koje su ranije nagovestile da će dočekati decu. Time i činjenicom da smo na put krenuli ne samo konjskim zapregama već i automobilima, malo smo modifikovali prvobitni običaj, ali smo ipak uspeli da priuštimo deci pravi doživljaj. Da pomenem i neke od ovogodišnjih programa: u februaru smo prvi put organizovali maskenbalsku povorku, a nakon toga na leto, po drugi put, biće organizovan Dečiji festival u Jazovu, koji će se održati nedelju dana uoči Dana sela.

Katalin, u kojoj meri ova deca polaze od nedostatka ili pak prednosti, da žive i uče u veoma malom selu?

-Jazovo je zaista veoma malo selo, a kao rezultat toga, deca koja ovde žive i uče, na određenom nivou polaze sa određenog nepovoljnog položaja, jer je raspon razvojnih mogućnosti mnogo manji u odnosu na raspon većeg naselja, grada što je očigledno. Po mom mišljenju, ako dete pokazuje interesovanje za muziku ili sportske aktivnosti, odnosno ako postoji talenat u detetu i ta iskra samo čeka da zapali plamen, udaljenost ne bi trebalo da bude prepreka. Roditelj mora da posveti vreme, strpljenje, trud i obezbedi finansijski okvir za ove vannastavne aktivnosti. Moraju da veruju da je to vredno toga, da vredi ulagati.

Koje su mogućnosti dostupne pomenutoj deci, o čemu razmišljaju?

Katalin: Po završetku osnovne škole, ovdašnji učenici najčešće nastavljaju školovanje u nekoj srednjoj školi u okolini. Većina njih više škole i fakultete dalje završava u Mađarskoj, a većina njih pak ostaje sa druge strane granice, to jest, tamo grade karijeru. Međutim, ima i onih koji ne završe srednju školu i odlučuju se za poljoprivredu ili rad u obližnjim industrijskim objektima. Uprkos tome, oni su podjednako vredni i korisni članovi našeg društva, jer se od svih učenika ne može očekivati da rade posebne stvari. Međutim, s pravom jedan pedagog ili roditelj može očekivati od njih da ostanu ljudi u svakoj situaciji. Mogu sa sigurnošću da kažem da će ova deca to i biti. Dozvolite mi da upotrebim analogiju, po kojoj je dete kao leptir na vetru, neko može da leti više od drugih, ali sva lete najbolje što mogu. I sva su različita. Sva su posebna. Sva su predivna. Ne treba ih porediti.

Kristina: Apsolutno se slažem sa Katalin. Mađarsko kulturno umetničko društvo Zoltan Kodalj takođe radi na tome da ova deca, pored školskog obrazovanja, steknu i iskustva koja im pomažu da sanjaju velike snove. Više naših zanimanja ima za cilj da pomogne mladim ljudima da otkriju u čemu su zaista dobri. Takav je na primer i naš Kreativni kutak, gde učesnici uče da recikliraju, jer ono što je drugima smeće, mi možemo da iskoristimo. Pored ovoga uče da uvlače konac u iglu, da šiju ručno i nauče različite tehnike prediva. Kao i Katalin, i ja smatram da svako dete može da bude veoma svestrano, samo treba da mu date ideju, pa će mu mozak proraditi, a onda će početi da radi samostalno. Trudimo se da naše aktivnosti u okviru društva prilagodimo godišnjim dobima i praznicima. Pored Kreativnog kutka, pokrenuli smo i Književni kutak, gde se trudimo da promovišemo ljubav prema čitanju i pisanju. Pored knjiga i njihovih autora, upoznajemo članove sa dečjim časopisom Jo Pajtaš. Želim da istaknem koliko smo ponosni, što je mali članak o nama već objavljen u pomenutim novinama. Časove narodnih igara i citre za decu drži moj partner, Tamaš Vago, i iako je ova zanimanja malo teže uskladiti, jer nisu sva deca istog uzrasta. Tamaš se ipak trudi da angažuje sve i svima koji se interesuju pokaže koliko su lepe narodne igre i narodna muzika. Štaviše, sve je veća potražnja da se pokrene i folklorna grupa za odrasle. Inače, Tamaš je odrastao u Mađarskom kulturno umetničkom društvu Mora Ferenc u Čoki, a kao instruktor narodnih igara vodio je nekoliko grupa u Čoki, gde je stekao bogato iskustvo. Dobijamo veliku pomoć  za rad društva od saveta mesne zajednice, s obzirom da oni obezbeđuju prostor za sve naše aktivnosti, jer je i rukovodstvu sela veoma važno da deca koja ovde odrastaju imaju što više iskustava.

Šta vas, Katalin, motiviše kao pedagoga? Da li ste razmišljali o tome da se svojom profesijom bavite u malo većoj zajednici?

Kao pedagog, morate verovati u decu, a snagom vere mogu se pomerati planine. S vremena na vreme morate da ih pogurate, ohrabrite, pohvalite, uputite im lepu reč, a sve to naravno sa velikom dozom ljubavi. Ključ svega je ljubav, ona otvara sva vrata. Citiraću ovde Gezu Gardonjija: „Seme se otvara pomoću sunčeve svetlosti, a ljudsku dušu ljubav.“ Moj odgovor je zapravo da nikada nisam razmišljala da se bavim ovom profesijom u večoj zajednici…

Kakvi su Jazovčani?

Katalin: Oni su veoma vredni ljudi, pošteni i stoje sa nogama na zemlji. Neposredni su, gostoljubivi i snalažljivi.

Da li postoji bojazan da će Jazovo jednog dana nestati?

Katalin: Budućnost je za sve nas misterija. Da bismo mogli da se fokusiramo na budućnost, moraju se uzeti u obzir i prošlost i sadašnjost. Izvesno je samo održavanje broja dece, kao i nacionalne samosvesti, a negovanje mađarske narodne tradicije i življenje u realnosti mogu sprečiti naše nestajanje. U beznadežnoj sadašnjosti, naš rad takođe može zračiti ohrabrenjem za stanovnike jednog malog sela u Banatu koje se smanjuje, ali i dalje pokušava da preživi.

Kristina: Ja verujem u Jazovo od trenutka kada smo ušli u selo pre 12 godina. Mnogi ljudi odlaze odavde, mladi bračni parovi se iseljavaju, ali se barem toliko porodica sa malom decom kao što je naša useli u selo. Evo još jednog primera: u poslednjih godina, četiri kuće su kupile porodice sa malom decom. Kao rukovodilac društva, verujem da možemo da posejemo seme u duše mladih, pa čak i ako im svetska dobra odvedu srca iz sela, sećanje na smisleno detinjstvo provedeno ovde ih iznova i iznova vuče i neće dopustiti da njihovo rodno selo nestane. Ja verujem da nisam sama u uverenju da će naše selo opstati. Naravno, zato mi koji smo posvećeni moramo da uložimo mnogo požrtvovanog dobrotvornog rada u funkcionisanje našeg sela, ali verujem da će se to isplatiti, a u Jazovu će se još dugo čuti dečji smeh.

Tamara Poša

Jazovo (Foto: szmsz.press)