Roland Farkaš iz Mihajlova ima 22 godine i završio je za elektrotehničara, ali trenutno pokušava da se afirmiše u selu kao fotograf. Pored hobi fotografije, član je i mihajlovačkog moto kluba, putuje sa njima na moto susrete, gde često fotografiše.

Mislite li da je teže afirmisati se kao fotograf na selu?

-Na selu je možda malo teže, svakodnevni život drugačije funkcioniše, ljudi razmišljaju drugačije i svako svakog poznaje, te je teško sačuvati diskreciju. Sve je daleko, u gradu, a internet je slab i skup. S druge strane, dobro je ovde živeti: voleo bih da ostanem tu i da razvijam svoju profesiju, ali to će zavisiti od mogućnosti za egzistenciju.

Kako ste se zainteresovali za fotografiju?

-Moja vezanost za svet slika je nastala na početku srednje škole, kada sam stekao uvid u montažu slika. Želeo sam dalje da razvijam ono što sam naučio u školi, pa sam i kod kuće vežbao i shvatio da nemam dovoljno kvalitetne slike za to. Tako sam dobio ideju da za sebe napravim željenu fotografiju. Ubrzo sam shvatio da telefonom to neću moći da uradim. Svoj prvi fotoaparat sam dobio 2021. i odatle je sve krenulo. Svakog dana sam učio da bih savladao i razumeo kako sve to funkcioniše.

Da li imate omiljene fotografe koji imaju uticaja na vas?

-Pratim nekoliko fotografa, a omiljen mi je poljski fotograf za venčanja, Maciej Suwalowski, zvani Magic. Mislim da je on najprofesionalniji. Među mađarskim fotografima na mene je veliki uticaj imao Balaž Čako, koji je bio radnik u nuklearnom reaktoru, dao otkaz, sve svoje prodao, kupio fotografsku opremu i otputovao na jedno ostrvo da snimi pejzaže, a sada je već poznati fotograf pejzaža i venčanja.

Kakva su vaša iskustva, koliko je vremena potrebno da se na autodidaktički način nauče osnove?

-Ja sam bio veoma motivisan, želeo sam sve brzo da naučim, mada naravno da mesec-dva dana nije dovoljno, potrebno je mnogo više vremena. Posle nekoliko meseci sam već imao prvi posao i tada sam shvatio da mi treba još nekoliko dodataka, jer iskustvo pokazuje šta vam je još potrebno. Zato sam marljivo radio, da bih mogao da kupim još više opreme, za što kvalitetniji rad. Otpočela je kupovina koja zahteva zaista mnogo ulaganja.

Kakve poslove prihvatate?

-Fotografisao sam krštenja, prve rođendane, 18. rođendane, a onda sve više događaja i sve više i više volim to što radim. Redovno fotografišem na letnjem skupu lokalnog moto kluba i zabavama omladinskih organizacija. Posebna mi je čast što mi je, kao mladom fotografu početniku, već javljaju iz drugih naselja, na primer iz Torde, Novog Itebeja, ali sam jednom fotografisao i u Senti. Mnogo mi znači ovo poverenje.

Da li možete da živite od fotografije?

-Naravno da mogu da zaradim novac putem fotografisanja, ali od ovoga ne može da se živi, to jest ja se ne nalazim još na tom nivou.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

-U budućnosti bih želeo da sarađujem i sa omladinskim organizacijama iz drugih naselja. Zanima me i portretna fotografija, iako mi još nedostaje oprema, ali tako se barem trudim da maksimalno iskoristim svoje mogućnosti – sve je stvar ulaganja i domišljatosti. Ulaganja su velika, fotografija nije jeftin hobi, niti profesija. Istini za volju, ne treba stalno ulagati, dovoljno je jednom, ali tada treba uložiti mnogo. Nakon toga sve zavisi od sopstvene mašte, inspiracije i naravno znanja. U drugim državama su „freelancer“ (slobodnjaci, prim.prev.) veoma česti, koji rade sa povremenim ugovorima, drugi put bez njih, ali uglavnom prodaju svoje fotografije putem mogućnosti koje nudi internet. Koliko vidim, ovde u Srbiji to nije tako lako zbog naših zakona, pa su i opcije suženije. Svako pokušava da nađe rešenje za ovo na svoj način. Kvalitetan rad je za mene važan i voleo bih da budem po njemu prepoznatljiv. Ovaj stav bih jednog dana želeo da imam u svom studiju sa još većim projektima i da uronim u svet fotografisanja proizvoda, portretne fotografije ili čak i videografije.

Angela Kovač Kužli

Roland Farkaš (Foto: privatna arhiva)