Džon Kejdž je 1952. godine napisao svoje možda najuticajnije delo, 4′33“. U ovom eksperimentalnom delu muzičari ne sviraju nijednu jedinu notu, simfonijski orkestar sedi četiri minuta i trideset i tri sekunde i ne radi ništa. Dirigent samo stoji, signalizira početak komada, a kada dođe do kraja, ponovo mahne rukom: komad je gotov. Ovo je muzika tišine, ali ne i potpuna tišina: beba plače, gledalac kašlje, muzičar uzdahne, noge trupkaju po podu, automobil projuri napolju. To su zvuci koji su tu i ispod muzike, ali ih nikada ne bismo čuli bez tišine. Ove četiri minute i trideset i tri sekunde su „muzika tišine“. Ovim delom je Kejdž želeo da postavi pitanja, umesto da izjavi nešto.
Tišina je zanimljiva pojava. Mnogi ljudi neprestano pokušavaju da potisnu različite zvuke slušalicama i drugim uređajima, iako vas tišina može navesti da shvatite da su i spoljašnji i unutrašnji zvukovi važniji nego što mislimo.
Oni koji su u tišini mogu otkriti mnoge stvari, jer tišina smiruje i ispunjava srce. Tišina je sva od zvukova. Njen eho bistri um i otvara oči.
Roža Feher
Tišina (Foto: unsplash.com)
