Prošle su dve nedelje od postprvomajske tragedije. Na mestu masakra, cveće je uvelo i baklje žalosti su se ugasile, ali će još dugo trepereti u dušama. Živimo dakle dalje svoje živote, jer ništa drugo ne možemo da uradimo, ali ne možemo više da ih živimo kao pre: najosetljiviji podsistem društva zadobio je tako ozbiljnu i teško zaceljivu ranu, koja će pratiti živote jedne cele generacije.

Može li Srbija da stane na noge nakon školskog masakra na Vračaru, kada se dugo fermentisani proces pretvorio u tragediju među zidinama elitne prestoničke škole, među njenim učenicima, a koji se mogao osetiti u društvu, ali ga mi nismo mogli zaustaviti ili barem usporiti, dapače, kao da smo ga namerno isprovocirali sveprožimajućim lupetanjem, prividnim merama i lažju slobodoljublja, to jest baš lažnim zamenskim radnjama koje zadiru u slobodu drugih, prebacujući odgovornost i zabašurujući posledice?

Pronalaženje izlaza

Rad u školi je sada postao potpuno nemoguć. Dugo smo mislili da se to uglavnom manifestuje u naglom opadanju rezultata učenika. Međutim, pogoršanjem nasilja u školama ugrožen je i mirni školski život i fizičko-psihički integritet učenika i odraslih. Kada su oni koji upravljaju prosvetom, posle dugog odlaganja, shvatili neodrživost situacije i započeli prividno zatezanje, dogodilo se ono što niko nije očekivao. Od tada su obesmišljene mere koje nisu preduzete, a koje su bile predmet javne rasprave pre odgovarajuće izmene zakona. Nakon masakra, pitanje roditeljske i dečije odgovornosti, kao i društvene i institucionalne, svakako će dobiti drugačiji smisao, a koji mora izaći izvan zidina škole i ozbiljno uticati i na druge državne institucije. ako se to ne dogodi na ovaj način, neuspeh se neće moći izbeći, a šanse za slične slučajeve će se povećati.

Da bi se ostvario značajan napredak u unapređenju školske bezbednosti i opšteg blagostanja, bile bi neophodne ogromne promene u sistemu vrednosti srpskog društva. Da li ova zajednica ima dovoljno moralnih rezervi da izađe iz sopstvene senke, da se suoči sa sopstvenom lažljivom i pogrešno protumačenom prošlošću, i da stvori pravu sliku trenutnog stanja, na to ćemo relativno brzo dobiti odgovor. Događaji u danima nakon tragedije nisu baš ohrabrujući.

Za sada „na mišiće“

Navodno su počeli „drastični“ koraci koje je najavio šef države, značajno povećanje broja policijskog osoblja i „razoružavanje“ stanovništva. U jednom delu škola se pojavila policija. Pitanje po kojim naređenjima i ovlašćenjima mogu da postupe. Zakoni koji sprečavaju akcije u školama su i dalje na snazi. Ako želimo da ih ublažimo, ostaje pitanje koliko dugo možemo to da radimo, a da se potpuno ne urušimo u uverenja prošlosti koja treba da budu zaboravljena.

Dobrovoljno „razoružavanje“ koje se kod nas ne objavljuje prvi put, može doneti samo prividne rezultate. Ozbiljnije akcije mogu se pokrenuti samo protiv onih, za koje vlasti znaju. Kod nas je broj nelegalno stečenog oružja daleko veći od broja onog koje se drži sa dozvolom. O njima postoje samo procene. Ako nadležni slučajno znaju za njih (jer im zasigurno ta činjenica nije nepoznata), zašto do sada nisu nešto preduzeli? Ako pak ne znaju ili ne žele da znaju, zašto? I od svega najpre: kako je to oružje dospelo u ruke građana?

Tako da policija zasad lovi maloletnike koji su se „pripremali za sličan masakr“, pripremili su spiskove i planove o tome koga će „likvidirati“, pretili su, ne daj Bože nacrtali pušku ili pištolj na omot svoje sveske.

Istovremeno, zabrinjavajuće je, što imaju sve više posla. Prema svemu sudeći, masakr koji je počinio K.K. delovao je više kao „podsticaj“ za neku decu, nego kao odvraćajući primer. Ništa više od ovoga ne dokazuje neverovatnu eroziju društvenog sistema vrednosti, čak i ako neki od njih to rade samo zarad svoje „zabave“, „igre“ ili „iz zezanja“. Ali ne gubimo iz vida ni to, da se i time testiraju očekivane posledice. Jer uz blagoslov nesrećnih prilika koje trenutno vladaju domaćim društvom, istražujemo i posledice izostanka posledica, bilo da su u pitanju školski disciplinski problemi ili pitanje nelegalno držanog oružja.

Koliko god mi smatrali da je samosvesno poštovanje prava ljudi uslov i standard demokratije, prinuđeni smo da priznamo: pravo odvraćanje je i dalje (ili opet) samo pretnja posledicama. I to samo u krugu onih koji veruju da ih niko neće spasiti od posledica.

Molbe i obećanja

Naravno, javna rasprava i dalje ne ostavlja temu da miruje. Mnogi ljudi se time bave, a ona je postala životvorni element tabloidne štampe. Ovo će doneti više štete nego koristi rešavanju situacije.

Postalo je glavno pitanje to, kako nastaviti školsku godinu, šta treba učiniti da se deca zaštite od dalje traume. I dok ovi redovi budu dospeli na papir, nastava će se u principu nastaviti u školi Valdislav Ribnikar, a koja je bila poprište krvavih događaja.

Savet roditelja podneo je predlog od sedam tačaka (između ostalog su tražili da se slučaj rekonstruiše, informisanje o merama koje očekuju počinioca i njegovu porodicu, odgovornost lica koje je je otkrilo podatke iz aktivne istrage, preuređenje školske zgrade itd.). Premijerka ih je saslušala, a šef države obećao (!) da će svi njihovi zahtevi biti ispunjeni.

„Sprečićemo 80 posto vršnjačkog nasilja, 95 posto potencijalnog nasilja nad nastavnicima i olakšaćemo kažnjavanje počinilaca. Siguran sam da će se i deca i roditelji osećati sigurnije“ – rekao je on.

Pa, ovo nam je stvarno potrebno. I to 100%!

Vršnjačko nasilje (Foto: arhimed.edu.rs)