„Srbija protiv nasilja“ naziv je višemesečne serije demonstracija, koje su šesti put održane u Beogradu 9. juna. To su mirne, tihe protestne šetnje koje vode do zgrade Parlamenta, Narodne skupštine, gde govore govornici i iznose zahteve naroda – ne samo desetina hiljada okupljenih građana: smenu ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i Aleksandra Vulina (koji je između ostalog i direktor Kancelarije za nacinalnu bezbednost i informisanje), smenu članova REM-a, smenu rukovodstva RTS-a, zabranu rijaliti programa na TV-u, oduzimanje nacionalne frekvencije televizijama Pink i Happy, kao i kontrolisanje tabloida. Poslednjim demonstracijama je navodno prisustvovalo 40 000 ljudi. Okidač ovih protesta je bio masakr koji je počinio jedan dečak iz sedmog razreda po imenu Kosta, u elitnoj osnovnoj školi u Beogradu. Neću ulaziti u detalje, jer svi u Srbiji, pa čak i svako dete, znaju da je usmrtio devet učenika i čuvara, odnosno domara. Ovo masovno ubistvo imalo je traumatičan efekat na srpsko društvo, jer je bilo nepojmljivo i neobjašnjivo. U Beogradu govore o „kolektivnoj tuzi“. Prema rečima organizatora demonstracije, ove tragedije znače „buđenje“.

Počinilac potiče iz dobre porodice, odličan je đak, po nekim mišljenjima izuzetno pametan, išao je u muzičku školu, dramsku sekciju, školu jezika i dosta se bavio sportom. Govorim u prošlom vremenu, jer se trenutno nalazi u psihijatrijskoj ustanovi. Ono što je uradio, spada u kategoriju hladnokrvnih ubistava (kao što su na primer masovna nacistička ubistva), ceo postupak je isplanirao unapred i dugo se pripremao za to. Dakle, njegove misli su ga usmeravale, a ne njegove emocije. Zašto je to uradio, nije samo retoričko pitanje, građani već više od mesec dana traže odgovor na ovo pitanje.

Serija protesta, za koje se očekuje da će biti nastavljeni, takođe je potraga za odgovorima i rešenjima. Veliki broj građana Srbije smatra da se ne radi o izolovanom, slučajnom, nesrećnom, pojedinačnom slučaju (ova tvrdnja je nažalost i dokazana, jer je netom posle toga usledilo još jedno masovno ubistvo u Mladenovcu), već se dublji koreni moraju tražiti u stanju srpskog društva.

Živimo u autoritarnom i utilitarnom režimu, daleko od prave demokratije. Dodajmo i to da je SVM uvek podržavao i podržava ovaj nemoralni režim. Ako je sistem politički ovakav, on je i kulturno toksičan, a nije slučajno i što građani traže promene i u sistemu masovne kulture, autentično, kvalitetno informisanje i suzbijanje nemorala u medijima.

Kult patrijarhalnoj heroja i dalje je živ i zdrav u srpskom društvu. To znači da čovek treba da bude sirov, hrabar, da zna sa oružjem i bude nemilosrdan. Ovaj arhaični kult heroja dodatno podstiče kapitalistička filmska industrija, pomislimo samo na akcione filmove prepune ubistava, na horor filmove i one video igrice sa pucačinom u kojima možete pobediti ubijanjem, a postoje čak i popularni „sportovi” u kojima „sportisti” ispaljuju gumene metke. Otac dečaka ubice je lekar, dakle intelektualac, ali je vodio sina sa sobom u streljanu, držao je oružje kod kuće, ukratko, naučio je svog malog sina da puca i ubija, jer je dobio veoma dobru obuku, s obzirom da je vrlo vešto baratao oružjem. I ovaj visokoobrazovani otac takođe u glavi ima to, da muškarac treba da ume da koristi oružje, puca u metu i pogodi ljudske figure u srce. BIlo bi veoma poučno da je javno svedočio o vaspitanju koje je dao svom sinu.

I sama predajem sedmacima – mogu da kažem da se tačno vidi ko dolazi iz kakve porodice i šta pokupi kod kuće. Ako jedan sedmak daje rasisitičke, homofobične komentare i ismejava druge, on to donosi od kuće. Ako simpatični mali Dušan u učionici viče “Kosovo je Srbija”, to je naučio od oca. S druge strane, značajan deo posla u obrazovanju, nažalost, obavljaju TV, internet i društvene mreže. Dete ne ume da bira i skače na najefikasnije i najglasnije. Znam iz iskustva da učenici gledaju najgluplje i najstrašnije video snimke na svojim mobilnim telefonima. Hajde da primetimo ako su nam deca zaražena nemoralom i iznedrimo šta se može učiniti!

Decenijama (ili vekovima?) u Srbiji se formirala atmosfera koja pogoduje izbijanju nasilja. Ni iskustvo rata nije dovoljno obrađeno. Dramski pisac i narodni poslanik Siniša Kovačević, jedan od pristalica serije demonstracija smatra sledeće: „Ako sada odustanemo, pokleknemo, posrnemo, vratimo se u kaljugu, bojim se da ćemo jaram neslobode nositi zauvek. Svaki korak ili minut proveden na trgovima i beogradskim ulicama, računajte kao korak bliže dostojanstvu, kao jednog putnika na aerodromu manje, kao jednu slobodnu reč i misao više.”

Seme primitivizma i bahatosti, kažu organizatori demonstracija, širi država, a mediji vole da pothranjuju dobro plaćeni kult nasilja. Kritikuju i Aleksandra Vučića: šef države je „vlašću zatrovan“ i bahat čovek. Možemo postaviti pitanje kakve veze ima divljanje 13-godišnjeg dečaka sa predsednikom i političkim sistemom – ovo pitanje verovatno postavlja svaki građanin Srbije. Čini se da su dva masovna ubistva zaista poziv na buđenje.

Osim omiljenog domara, tu su i deca koja su žrtve školskog masakra, devojčice i dečak koji je svirao klavir. Tog puta je prateća muzika beogradskih demonstracija bila klasična muzika, pijanistička izvedba ubijenog dečaka sačuvana na snimcima. Ovo su demonstracije čiji je vodeći glas pobožnost, milost i saosećanje sa ožalošćenim roditeljima, rođacima, nastavnicima i školskim drugovima.

S druge strane, šta saopštavaju desničarski kontraprotesti? Odanost vlasti, podršku čvrstog, neprijateljskog, grubo slamajućeg, borbenog „nacionalističkog“ državnog vrha.

Od pojedinaca zavisi ko šta radi protiv nasilja, u kom maršu hoda, čija je odgovornost poneka odluka. Kao što vidimo, životi dece mogu zavisiti od toga.

Protest Srbija protiv nasilja (Foto: danas.rs)