Verujem da su podaci popisa stanovništva 2022. godine preplavili sve ljude koji misle o naciji, koji brinu o mađarskoj naciji i koji deluju. Obim našeg demografskog uništenja, težina opadanja broja ljudi ne samo da su premašili zdrava stručna očekivanja, već su bili i rekordni u istorijskim razmerama. U proteklih 11 godina, kada je sve vreme vladao mir, BDP je porastao, plate porasle, mađarsko – srpsko prijateljstvo dostiglo je istorijske vrhunce, a broj Mađara se smanjio u većoj meri nego ikada ranije. Neverovatno je, ali ni veliki rat, ni trijanonske promene granica, ni španski grip, ni razmena stanovništva (migratorno kretanje), nisu izazvali veći demografski kolaps nego što je to sada. Štaviše, ne samo da smo doživeli najveće nestajanje u poslednjih sto godina, već smo morali da se suočimo i sa činjenicom da su Mađari mnogo više izgubili na broju u odnosu na mnoge srpske nacionalnosti, koje su u svakom pogledu u nepovoljnijoj situaciji od nas! Čini se da vazduh oko naše zajednice nestaje, redovi klupa u školama postaju opasno prazni, mise, koncerte, predstave, posećuje sve manje ljudi.
Brojke i podaci su neumoljivi otisci naše stvarnosti, ali ne samo da je demografska stvarnost ponižavajuća, već je za razmišljanje i prilično košmarno to ćutanje, saučesnička tišina koja prati suočavanje sa demografskom realnošću (ili nedostatak istog). U našim medijima, uključujući i društvene mreže, kvantifikovani prikaz našeg nestajanja i uništenja nije pokrenuo nikakvu vrstu diskusije, dijaloga, mozganja, pronalaženja izlaza, pa čak ni puke razmene mišljenja. Retki iskazi se praktično mogu svrstati u dve grupe. S jedne strane, bilo je onih koji su pokušali da relativizuju problem, da sa sebe skinu odgovornost samoodbrambenim refleksijama ili da opadanje broja i obim istog predstave „normalnim“, a nasuprot tome, drugi tabor onih koji su se oglasili tražio je i imenovao odgovorne i žrtvene jarce umesto temeljnih uzroka, pre svega onih u vrhu vladajuće političke elite. U nekim izjavama je barem istaknuto da se mogu identifikovati dva glavna generatora našeg opadanja, stalno smanjenje volje za rađanjem dece, kao i migracija, odnosno emigracija. Dok naša javnost sa očajem i velikim gađenjem gleda na afričke i azijske ilegalne migrante koji marširaju našom domovinom, mobilne generacije naše zajednice takođe su se pretvorile u migrante.
U svetlu saznanja gore navedenog – za mene – bilo bi važno da se konačno hrabro suočimo sa problemom i postavimo tačnu dijagnozu. Moramo pokušati da otkrijemo prave uzroke našeg uništenja, da imenujemo i identifikujemo procese i sile koje ometaju rađanje i stimulišu emigracije. Ispravna dijagnoza ne samo da može pomoći u tumačenju situacije, već može i stvoriti priliku za one koji žele da deluju da spasu našu zajednicu, da to i učine.
Razlozi i izgovori – o promeni sistema vrednosti
Na osnovu mog znanja, istraživanja i ličnog iskustva o ovoj temi, došao sam do zaključka da postoji mnogo razloga za pad fertiliteta i emigraciju, a što su složene pojave. U većoj ili manjoj meri, ali čineći sinergiju, zajedno utiču na obe pojave. Bez sumnje, možemo identifikovati neke od razloga, a to su tradicionalne frustracije izazvane osećajem manjina, nesigurnost života u pograničnim regionima, nedostatak jednakih mogućnosti, zagušljiva atmosfera autoritarnog, principijelnog političkog sistema, nedostatak slobode prava, napetost između prilika i (takođe) veštački formulisanih potreba, kriza drevne institucije porodice, odumiranje sela itd.
Ipak, ako bih morao da navedem najvažniji uzrok nerađanja i emigracije, u oba slučaja bi to bilo isto: to su globalizacija, digitalizacija i mobilnost, koji suštinski preoblikuju naš način razmišljanja, a sve to u službi globalizovane kapitalističke ekonomije orijentisane na rast. Za stalni ekonomski rast potrebni su ljudi (zaposlenici i potrošači), koji nisu vezani za svoju domovinu, svoj nacionalni identitet, svoje porodice, svoje male sredine, koji su u stanju da u bilo kom trenutku promene posao i mesto stanovanja, koji su, ako treba, dovoljni sami sebi ili im je dovoljan digitalni svet, koji žive da bi zaradili novac. Preduzetnik želi kontinuirano da raste, bori se za veći profit, zaposleni traži, bori se za veću platu, želi finansijski da raste i troši što je više moguće. Neumoljiva logika sistema nalaže da uvek treba birati veće i više. A više je uvek bolje, nema zaustavljanja, nema balansa.
Uvođenjem međunarodno otvorene, globalne tržišne ekonomije i prestankom ratovanja, globalizacija je šutnula vrata i u Srbiji. Danas se skoro svi ovde hrane preko mreže (interneta) i žive onlajn, žive preko mobilnog telefona, koji je postao deo tela. Vojvođanski Mađari su gotovo neprimetno postali deo globalizovane svetske privrede koja neprestano raste. Ali neograničene mogućnosti i sloboda ab apsurdum koje nudi internet i onlajn postojanje nisu najviše stimulisali bogatu raznolikost i konkurenciju vrednosti, nego su često rezultirali jednodušnošću i monotonijom sistema vrednosti i samo su degradirali sopstveno mišljenje. Većina se stalno trudi da se prilagodi prioritetima koje diktira internet. Algoritmi u tome mnogo pomažu. Svi traže sadržaj koji lajkuje najviše korisnika, na osnovu interneta biramo filmove, muziku, hotele, arhitektonske atrakcije, cipele, pantalone, gaće, gaćice, automobile. Ono što je popularno na internetu, sa retkim izuzecima, i nama se „sviđa“. Većina je uvek u pravu, teže je veslati protiv struje, a nasuprot vetru je neprijatno mokriti. Međutim, Šekspir (Julije Cezar) i Ibzen (Neprijatelj naroda) su nas naučili da većina nije uvek u pravu, a Čaba Bejte nas upravo na to ohrabruje u svojoj knjizi Füveskönyv da ne budemo mrtve ribe koje plivaju niz struju, već pastrmke, koje mogu da plivaju i protiv struje.
Demografska katastrofa vojvođanskih Mađara
Već sam pomenuo da globalizacija, ekonomija orijentisana na rast i digitalni svet neprestano menjaju naše vrednosti, naše najvažnije ciljeve i našu sliku dobrog (boljeg) i smislenog života. Kvalitet svog života merimo jednom stvari, veličinom našeg prihoda ili eventualno kupovnom moći. Na letećem tepihu, koji simbolizuje „dobar život“, pojavljuju se svi slični, jednobojni obrasci, gube raznolikost i živopisnost. Veća kupovna moć kao suvereni cilj je kao rojal fleš u pokeru ili kec adut u preferansu: uzima sve i nadjačava sve! Ako su deca, brak, emotivni ljudski odnosi, vezanost za otadžbinu, duhovna hrana, nacionalna kultura, hrišćanska učenja, prepreke za veći prihod, to je moral… nabrojano se mora izbacivati jedno po jedno, kao nepotreban teret sa broda koji tone ili aviona koji se ruši.
Da, ovde, na ovoj tački, možemo da se vratimo na demografsku katastrofu vojvođanskih Mađara. Mađarice u Vojvodini rađaju sve manje dece zbog gore navedenih vrednosti, jer rađanje dece pogoršava njihovu situaciju na tržištu rada, smanjena im je pokretljivost, mogu da rade manje vremena i ne mogu svoje živote u potpunosti da podrede komandi sticanja prihoda. A imati više dece je još veći nedostatak. Ali ovo je glavna pokretačka snaga ne samo izostanka imanja dece, već i odlaska iz domovine. U zapadnim zemljama, pa čak i u Mađarskoj, sa istim poslom možete zaraditi više novca. U novom sistemu vrednosti je usputno i to da neko zarađuje manje ili više u svojoj domovini u apsolutnom smislu, a to da se ima dovoljno, toga nema. Globalni kapitalizam, zasnovan na rastu ne poznaje koncept dovoljnog.
Ja sam nisam Budin sledbenik, ni franjevački monah koji se uzdržava od svetskih čuda i materijalnih stvari, niti sam majstor joge. Znam da je čovekova milenijumska želja da živi u finansijskoj sigurnosti, da ne bude gladan, da mu nije hladno, da ne kisne, da ne bude u ugroženom položaju, da bude sam sebi gospodar. Ne želim da kažem to, da je čoveku potrebna samo duhovna hrana, porodica, deca, prijatelji, već samo želim da ukažem na to da je ravnoteža narušena, ona ravnoteža koja je oduvek bila neophodna za smislen, čoveka dostojan život, ravnoteža između duhovnih i materijalnih dobara, između večnog života i zemaljske nestalnosti, između univerzalnih ljudskih vrednosti i naših potreba od krvi i mesa.
Promenjeni sistem vrednosti
Kao rezultat globalizacije i onlajn sveta, Mađari u Vojvodini su se brzo identifikovali sa vrednostima koje diktira stalni ekonomski rast. Vojvođanski Mađari priželjkuju istu tu svetlucavu potrošnu robu kao i vojvođanski Srbi, Poljaci, Slovaci ili Nemci. Međutim, ova identična potrošna roba nisu svuda podjednako dostupna radnim ljudima. Pobuđene želje su slične, ali su lokalne realnosti različite, zbog čega je ceo svet u pokretu, ljudi se sele sa juga na sever, sa istoka na zapad. Iako mnogo manje ljudi napušta najbogatije zemlje Evrope u nadi za većim prihodima, logika sve više rastućeg globalnog kapitalizma otežava rađanje dece čak i u najbogatijim zemljama, uništava porodicu i porodične veze, prijemčivost naciji, roditeljima i crkvi. Bez povećanja migracije i u ovim zemljama bi se smanjilo stanovništvo. Austrijanke, Nemice i Holanđanke takođe imaju sve manje dece u prosperitetnoj Austriji, Nemačkoj i Holandiji. Imati decu nije pitanje finansijskog blagostanja i sigurnosti. Koliko god bi neki nedostatak blagoslova imanja dece želeli da objasne nedostatkom socijalne zaštite, blagostanja i sigurnosti, to ne zavisi od pomenutog, niti od nedostatka istog. Porodica usmerena na dete i samo tradicionalno majčinstvo su jednostavno nekompatibilni sa promenjenim sistemom vrednosti.
Vojvođanski Mađari odlaze u inostranstvo u nadi veće kupovne moći, ali barem žele tamo da odu. A ko ne, prihvata ili čak podržava činjenicu da rodbina, poznanici i prijatelji napuštaju domovinu u nadi za većom zaradom. Jaz između uočenih ili stvarnih potreba i mogućnosti, podstiče Mađare da masovno promene svoj dom/zemlju.
(Nastaviće se)
dr Tamaš Korhec
dr Tamaš Korhec (Foto: szmsz.press)
